с нами бог

Невен Милаковић:
 Само ти дјете ради свој посао

Свети Вукашин Клепачки
Небо надамном бијаше крваво
и земља испод мене
и птице и јасени
и очи људске
и мајке што дјецу стежу,
крв је обојила усташке руке
и гркљане пресјечене
и душе црне
и престрашене срне
и жице наоштрене да разум свежу.

Свуд око мене самртни крици
кркљањем прекланих смрт се церека,
прилазим послушно својем убици
и ледној оштрици србосјека.
Гледам га радознало у угасле очи
тражећи у њему остатке човјека
пијаног од крви што му с каме точи
као дјечја суза, као капља млијека.
А он силан… распојасан… на гомили мртвој стоји,
наздравља опклади добијеној,
па он их је забога највише побио,
к’о дукате своје жртве
са демонским смијешком броји
бодући их да провјери је ли који преживио.
„Што ме гледаш тако старче,
зар си разум изгубио“,
рикну као звијер рањена
и ножем ка мени крену,
а ја сам се к’о пред причест
своју прву прекрстио
радујућ’ се ко рођењу
самртноме својем трену.
„А страх“…помислих …
„Зашто се не бојим,
па звијер ми очи копа
и режећи месо сијече…
зашто тако равнодушно
пред џелатом својим стојим,
како могу да га жалим
док му крв са руку тече?“
Па и он је некад створ Божији био,
и он душу има,
како она само пати,
ја му све несрећнику,
још на овом свјету помраченом опростио,
ал’ како ће кад час дође пред жртвама својим стати?
„САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО“,
шапнух му језиком што је одсјекао
и видјех очима својим ископаним
страх што му је грчем лице нагрдио,
кажу није никад више ни пиле заклао,
да се манит проклињао
и од људи вјечно крио.
А ја се молим за душу његову
као и за душе оних које је поклао,
можда ме због тога људи Светитељем зову,
можда зато памте ријечи:
„САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО“.