Бој на Лозници

Бој на Лозници
Затјече се паша Али-паша
У Зворнику у својему граду 
 На ћитапу своме алкурану:

„Ој да би ме не родила мајка
„Ни влахиња ни млада Туркиња,
„Већ кобила, која хата мога,
„Хоћу силну покупити војску
„По Зворнику и по Мулалуку;
„Па ћу звати пашу Сребрницу,
„Херцеговце соколове Турке,
„Мостаране до мора јунаке;
„Па ћу звати млоге капетане,
„Крајишнике љуте убојице,
„И четири санџак-алајбега,
„Седам паша са седам санџака,
„И осмога пашу учтуглију;
„Кад сакупим војску у Зворника,
„Поградићу орахове шајке,
„Шајке лаке, орахове лађе,
„У Зворнику, у мојему граду,
„Па ћу шајке спустити низ Дрину,
„Ја пред војском покрај Дрине поћи,
„С војском сићи до поља Тичара,
„На Тичару с војском Дрину прећи,
„На Лозницу хоћу ударити,
„На Лозницу, моју ђедовину,
„Коју ми је ђеде освојио,
„У Косову пољу задобио,
„У Косову на свијетлу сабљу,
„Па од мене Раци преотеше,
„Преотеше на љуту срамоту
„Код мојијех пет стотина кмета;
„Сад ја кмета немам ни једнога.
„Мислим сјести у б’јелу Лозницу
„До Илијна ил’ до Пантелијна;
„А кад сједнем у б’јелу Лозницу,
„Поватаћу влашке поглавице:
„Јакова ћу на колац набити,
„А Луку ћу жива одерати,
„Милоша ћу с коњма истргати,
„Чупића ћу бритком сабљом посјећ’,
„Цинцара ћу на ватри спалити;
„Кучку курву Богићевић-Анту,
„Који ми је Јадар посвојио
„И под своје крило приватио,
„Хоћу њега на коло вргнути.
„Ја не могу рала уватити,
„Нит’ умијем орат’ ни копати,
„Веће хоћу тако урадити,
„Да би своју изгубио главу;
„Већ с’ овако живљети не може.”
То говори паша Али-паша,
То говори, ал’ Бога не моли,
Већ окрете силну купит’ војску
По Зворнику и по Мулалуку:
Књигу пише, посла Сребрници,
Другу посла на Херцеговину,
Трећу посла бијелу Мостару
На Мостарце до мора јунаке,
А четврту Босанском везиру,
Учтуглији паши Кукавици;
Пету посла у крајину љуту,
На тридесет и три капетана;
Шесту посла, брате, на четири,
На четири санџак-алајбега;
Седму посла ев’ књигу клетвену
На Бошњаке Турке Мусломане,
На мечете и на све џамије,
На све хоџе и на мујезине:
„Ко је Турчин и Турског племена,
„Те га јесте Туркиња родила
„И Турскијем мл’јеком задојила,
„Те вјерује свеца Мухамеда,
„Нек се диже тући ђаурина:
„Ђаури нам тешко додијаше,
„Нашег цара прво уцв’јелише,
„Уцв’јелише, за срце ујеше:
„Двије њему земље освојише:
„Ођунлију и Маћедонију;
„Исјекоше Турке јењичаре,
„Јењичаре, цареве синове,
„А градове б’јеле поурваше,
„Од џамија цркве поградише;
„И те би им јаде опростили,
„Ал’ видите л’, ђе ће горе бити?
„П’јани власи мировати не ће;
„По Зворнику и по Бијељини
„Ми се Турци маћи не смијемо
„Од влашкијех љутијех змајева,
„Прелијећу преко воде Дрине,
„Па се наше Босне приваћају,
„Дочекују по друмов’ма Турке,
„И русе им ос’јецају главе;
„Из чаршије изић’ не смијемо
„Нит’ на воду Дрину извирити;
„Нека знате, више ћ’ јада бити:
„Сву ће нашу Босну посвојити:
„Од’те, дођ’те, ако Бога знате!”
Оде књига по свој Босни славној
На све Турке Турске поглавице,
Када Турци књиге проучише,
Низ образе сузе прољеваше,
Па скочише на ноге јуначке,
Из подрума коње изведоше,
Припасаше свијетло оружје,
Са сви страна војску сакупише,
Па Зворнику граду одведоше.
Када се Турци под Зворник слегоше,
Те их паша на тефтер узео,
Ал’ Турака сто хиљада дође.
То је паши врло мило било,
Па он гради орахове шајке,
Шајке лаке, орахове лађе,
У Зворнику у својему граду;
Па он шајке отиште низ Дрину,
А он с војском покрај Дрине сиђе,
Па Тичару с војском Дрину пређе;
Изиђоше у поља Лозничка,
Украј Дрине табор учинише
И Лозничка поља притискоше:
Све је бијел чадор до чадора,
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља кано чарна гора,
Све с’ вијају по пољу барјаци
Кано мрки по небу облаци;
Товни коњи, а бијесни Турци,
На алаје по пољу одлазе,
На Лозницу попријеко гледе.
Ту су Турци мудри и паметни:
Бише Турци украј воде Дрине,
Бише Турци за петнаест дана,
Но шћедоше заметати кавге.
А кад своју одморише војску,
Па се војска у једно сустиже,
Прије зоре и бијела дана,
Лозници се граду прикучише,
На Лозницу сложно ударише,
Прве Турци шанце освојише
И по шанцу адет поставише:
По бедену вргоше барјаке,
А у шанцу амаз проучише;
На Лозницу на град ударише,
Како Турци нагло ударају,
За беден се рукам’ приваћају,
Лозница се из темеља креће.
У граду су до три војеводе:
Прво јесте Српска војевода
Од Лознице Богићевић Анто,
А друго је Српска војевода
По имену Милош од Поцерја,
А треће је Српска војевода
Ја из Шапца Бакал Милосаве.
Трчи Анто по бедену граду
Кано соко по јелову грању,
По бедену поређа барјаке,
А Србине меће на бусије;
Виче Анто грлом бијелијем,
Виче Анто, к’о да соко кликће,
Око себе Србадију рабри:
„О Србини, не бојте се, браћо!
„Пун’те пушке, а туците Турке;
„Нек је Турак’ сто хиљада војске,
„Нас у граду двадесет стотина,
„Нека знате, разбићемо Турке.
„Не жалите праха ни олова,
„У мене је за доста џебане:
„Да ложимо три мјесеца дана,
„Да ложимо, војску би гријали:
„Џебане нам нестати не може.”
Стоји цика Српскијех пушака,
Јаук стоји око град’ Турака;
Црвен пламен свезан је за небо
А од оне ватре из пушака.
Бој чинише три бијела дана:
Ни престаше, нити сна имаше,
Ни сједоше, ни љеба једоше,
Нит’ стадоше, нити воде пише;
Нагло Турци на град ударају,
Ништа Турци успрегнути не ће.
Бре какав је Поцерац Милошу,
И какав је Бакал Милосаве,
Прије би се они помамили,
Него би се Турцима предали.
Излијеће Поцерац Милошу,
Излијеће на горњу капију,
На ђогату коњу крилатоме,
Па сијече Турке око града;
Ту се Милош не зна уморити,
Док под собом коња не озноји;
А кад ђогат под њиме сустане,
Он се онда ев’ у град поврати,
Ђога сјаше, дората узјаше,
Па изгони дора на капију,
Све једнако Милош с’јече Турке,
Јер се Милош не зна уморити.
С другу страну на доњу капију
Излијеће Бакал Милосаве
На јагрзу коњу великоме,
Па сијече Турке око града;
Ту се Бакал не зна уморити,
Већ разгони Турке око града,
Док под собом коња не умори;
Кад јагрза у пјену учини,
Тад се с коњем он у град поврати,
С оног сјаше, а другог узјаше,
Па једнако он разгони Турке.
Ко ће сили Бож’јој одољети?
Ко л’ побити све цареве Турке?
Све једнако бојак без престанка:
Нити знаду, кад им данак прође,
Данак прође, кад ли ноћца дође:
Све једнако магла од пушака.
Дан четврти кад је освануо,
Ев’ пошета Богићевић Анто
По Лозници по бедену граду:
Анто гледа свуда око града,
Јесу л’ Турци ишто узмакнули;
Турци нису ништа узмакнули,
Већ се граду ближе примакнули.
Кад то виђе Богићевић Анто,
Препаде се Богићевић Анто,
Па процвиље из грла бијела,
Цвили Анто како љута гуја,
Како љута гуја под каменом,
Вели Анто: „Јаој моја мајко!
„Мили Бого! Што ли ћу ти јако?
„Сад ће Турци Лозницу узети,
„Ми војводе главе погубити,
„Сиротиња муке допаднути;
„Ја не жалим нит’ се тога страшим,
„Ми војводе што би изгинули,
„Али што ће наше јадне душе?
„Душе не ће виђет’ Бож’јег лица:
„Сиротиња с нас муке допада.”
Ту му дође Поцерац Милошу,
Крвава му сабља до балчака
И десница до рамена рука,
Сијекући око града Турке,
Милош тјеши Богићевић-Анту:
„Ја мој брате, Богићевић-Анто!
„Немој тужит’, не плаши Србова,
„Еда Бога и Богородице!
„Како смо се побили с Турцима,
„Ево има шест година дана,
„Ђегођ смо се Турцим’ ударили,
„Свагђе јесмо Турке разбијали:
„Добре коње у срму облисмо,
„У скерлет се чоху обукосмо,
„Све од Турак’ што смо добивали;
„Еда и сад Турке разбијемо,
„Од Турака шићар добијемо!”
Ал’ бесједи Богићевић Анто:
„А мој брате, Поцерац Милошу!
„До сад смо се с Турцим’ ударали,
„Кад на Турке огањ оборимо,
„Одмах почну Турци узмицати,
„А сад Турци узмакнути не ће;
„Је ли бојак три бијела дана?
„Је ли ово ватра без престанка?
„Ништа Турци узмакнути не ће,
„Већ се ближе прикучују граду,
„На Лозницу нагло ударају:
„Сад ће Турци Лозницу отети,
„Ми војводе главе погубити,
„Сиротиња муке допаднути.
„Слатки Бого! што ли ћу ти јако?”
Ал’ ето ти Бакал Милосава,
Крвава му сабља до балчака
И десница до рамена рука,
Сијекући око града Турке, 
 Бакал кара обје војеводе:

„Не будал’те, двије војеводе!
„Ил’ сте луди, ил’ сте се препали?
„Што се, болан, ’нако не владате,
„Ко су с’ старе војводе владале?
„Ђе је вама дивит и хартија?
„Што ви ситну књигу не пишете,
„Не пишете, па је не шаљете
„Б’јелу Шапцу, Лазаревић Луки,
„Комендату од Шапца бијела,
„Нек вам даде индат у Лозницу?
„Другу пиш’те, Чупићу пошљите,
„Трећу пиш’те шеру Парашници
„Голом сину Зеки буљубаши:
„Та они су на гласу јунаци,
„Њих се боје сви Турци Бошњаци;
„Ако нама од њих помоћ дође,
„Нека знате, разбићемо Турке.”
Кад то чуо Богићевић Анто,
Та онда се пера осјетио.
Узе Анто перо и хартију,
Дркћу руке, писати не може,
Веће даде Поцерцу Милошу:
„Нај ти, побро, Поцерац Милошу!
„Нај ти, побро, перо и хартију,
„Књигу пиши, ја ћу говорити.”
Узе Милош дивит и хартију,
Милош пише, а говори Анто.
’Вако Анто у књизи говори:
„Господару, Лазаревић Луко!
„Ја из Шапца Српски комендате!
„Или чујеш, болан, ил’ не чујеш?
„Или за нас хајеш, ил’ не хајеш?
„На Лозницу Турци ударили
„И прве нам шанце освојили
„И по њима адет поставили
(По бедену уд’рили барјаке),
„И у њима амаз проучили,
„А Лозницу града опасали;
„Нагло Турци на град ударају,
„За беден се рукам’ приватају,
„Лозница се из темеља креће,
„Хоће Турци Лозницу узети.
„Да ти видиш, Лазаревић Луко,
„Ја каква је сила у Турака!
„И какви су коњи у Турака!
„Још да Турци пију рујно вино,
„Рујно вино јал’ бистру ракију,
„Би нагнали своје добре коње,
„Би Лозници на беден скакали;
„Ал’ не пију вина ни ракије,
„Па уздама коње пометају.
„Дај нам индат до неђеље прве,
„Ако ли нам не дадеш индата,
„Ја индата до неђеље прве,
„Када буде у свету неђељу,
„Ја ћу Турцим’ предати Лозницу:
„Бранити се више не можемо.”
Оде књига Шапцу бијеломе.
Учи књигу Лазаревић Луко,
Учи књигу, грозне сузе лије;
Другу Луко на кољену пише,
Те је шаље бијелој Лозници,
А на руке Богићевић-Анти
И свом побру Бакал-Милосаву
И Милошу, крилу од Поцерја:
„Чујете ли, до три војеводе!
„Браните се, не дајте Лознице
„Ја у Турке у проклете руке,
„Не дај града без велика јада,
„Без прољева крви од Србина;
„Не ће проћи три бијела дана,
„Стићи ће вам помоћ са свих страна,
„Виђећете јада од Турака.”
Оде књига бијелој Лозници.
Оде Луко друге књиге писат’:
Прву пише, шаље у Љешницу
Ев’ из Борка Симеуну кнезу:
„Симеуне, Бијоградски кнеже!
„Не распусти Бијоградске војске,
„У Љешници дочекаћеш мене:
„Лозница нам у невољи цвили,
„Ваља дават’ индат у Лозницу
„И Србињске избављати душе
„Од Турака из нечисте руке.
Другу пише, те Чупићу шаље:
„О Чупићу, змају из Ноћаја!
„Војску купи, хајде у Љешницу,
„Лозница нам у невољи цвили.”
Трећу пише, шаље Парашници,
Голом сину Зеки буљубаши:
„Голи сине, буљубаша Зеко!
„Дед’ устани и голаће крени,
„Да си брзо у бјелу Љешницу,
„Лозница нам у невољи цвили.”
Једну пише, те Катићу шаље:
„О војводо, Катић Симеуне!
„Деде крени твоје Прекодринце,
„Ти си џаба госпоство добио,
„Сад ћ’ у тебе срећу окушати;
„Да си брзо у Љешницу бјелу,
„Лозница нам у невољи цвили,
„Онђе ћу те виђет’ код Лознице,
„Онђе ћу ти љебац поклонити.”
Кад Чупићу ситна књига дође,
Чупић учи, грозне сузе лије,
Главом маше, зубима шкргуће,
Јер је Чупић тешко обољео,
И тешко га болест обрвала
Па се коња држати не може.
Викну Чупић слуге и дворане:
„Чујете ли, моје вјерне слуге!
„Трч’те боље по богатој Мачви,
„Поздравите моје буљубаше:
„Побра Луку, Јосиповић Перу,
„С Богатића Ковић Михаила,
„А од Дрине Бјелић-Игњатију,
„И поздрав’те Срдана Илију;
„Моји момци, лави одабрани!
„Јаш’те коње, хајте у Љешницу,
„Војску куп’те по богатој Мачви,
„Хајте листом у Љешницу б’јелу:
„Лозница нам у невољи цвили.”
Буљубаше кад чуше Чупића,
Сви скочише на ноге јуначке,
И по Мачви војску покупише,
Без Чупића лавови одоше,
Луко купи око себе војску
Ја по Шапцу и около Шапца,
По Посављу око воде Саве,
По Тавнави и по Поцерини;
На мах Луко покупио војску.
У Љешницу шанцу дојездише
Једног сата а једног минута,
Поглавице уједно дођоше
У по с’ ноћи онђе састадоше.
Једнако је бојак на Лозници:
Пушке праште, а топови гуде,
Испод неба лијећу лубарде:
Све баљемез баљемеза виче,
А лубарда лубарду дозива.
Ту Србињи спавати не могу:
Уста Луко, пође по логору,
Па он себе зове поглавице:
„Чујете ли, Српске поглавице!
„И ви браћо, мали и велики!
„Послушајте, што ћу бесједити:
„Ако Бог да и Богородица,
„Те се сјутра с Турцим’ ударимо,
„Дете, браћо, да се не издамо:
„Ко издао, издало га љето!
„Бијело му жито не родило!
„Стара њега мајка не виђела!
„Њим се мила сестра не заклела!
„Јоште, браћо, да вам ово кажем:
„Који би што у боју добио,
„Да добије везирово благо,
„Нека другу не даде исета,
„Проклет био, ко од њег’ искао!
„Свако себе нек шићара тражи.
„Хајте, браћо, бијелој Лозници,
„Он ј’ тежак бојак без престанка.”
То рекоше, на ноге скочише,
Сви коњици коње посједоше,
А пјешаци пушке докопаше;
Све с’ коњици по два поређаше,
А пјешаци по два загрлише;
Поглавице напријед пођоше.
Из Љешнице у по ноћи пошли,
Па на Јадар воду ударише,
Док Србињи Јадар пребродише,
Први Србљи у Руњане дошли,
Још посљедњи Јадар прелажаху,
У Руњаним’ ишчекат’ се хоће
Код студене воде Теферича
У Руњанским зеленим шљивицим’,
Ту по ладу попадала војска:
Ко с’ угриј’о, водом с’ разлађује,
Ко је жедан, ладну воду пије,
Ко водицу, ко љуту ракију;
Пјешадија у пушке загледа,
А коњици колане притежу,  На Лозницу попријеко гледе.

Опет Луко пође по логору,
Стаде Луко разређиват’ војску,
Куд ће који уд’рит’ поглавара,
’Вако рече Лазаревић Луко:
„О из Борка кнеже Симеуне!
„Ти удари јунак од Истока,
„Од Истока са својега сента,
„Уза Штиру, уз воду студену;
„А бимбаша, Катић Симеуне!
„Ти удари пољем од Липнице,
„Ту ћ’ у тебе срећу окушати.
„Голи сине, Зеко буљубаша!
„Добро чувај брда и Гучева,
„Утећи ће у планину Турци;
„А ја одо с мојом кумпанијом
„Од куда су понајтјешњи кланци,
„Од Запада покрај воде Дрине.
„Ви Мачванске чујте буљубаше!
„Чупићеви лави изабрани!
„Кад Чупића међу вама нема,
„Ви хоћете друмом ударити,
„Ево друмом најнапред на Турке:
„Ви најприје заметните кавгу,
„Нека буде сваколика кавга
„На онога Срдана Илију,
„И нек буде срећа Срданова.”
То рекоше, па се посулише,
Сваки своју страну разматраше;
Ал’ је мука на бој ударити.
Турци бију једнако Лозницу,
Три војводе по Лозници оде,
Ев’ погледа Милош у Руњане,
Милош најпре Србе опазио,
Па дозивље Богићевић-Анту:
„Побратиме Богићевић Анто!
„Кака ј’ војска по брдим’ Руњанским?
„Ако оно Турцим’ индат иде,
„И још оно буде Турска војска,
„Нико не ће остат’ од Србина,
„Српска ће се св’јећа утрнути;
„Ако л’ оно буде Српска војска,
„Тере нама сада индат стигне,
„Сад ћеш виђет’ јада од Турака.
„Деде узми дурбин од биљура,
„Не би л’ војску на дурбин познао.”
Узе Анто дурбин од биљура,
У шљивике Руњанске погледа,
И познаде, да је Српска војска,
И познаде Лазаревић Луке;
А кад позна Богићевић Анто,
Он казује Милошу Поцерцу:
„О Милошу! нама индат дође!
„Ено Луке славна комендата.”
Онда рече Поцерац Милошу:
„Побратиме, Богићевић Анто!
„Ти обуци све Турске хаљине,
„И ти узми три, четири друга,
„Кроз Турску се војску прокрадите,
„Па идите у Руњанске башче:
„Ако Србља буде са јабане,
„Та не знаду од куд уд’рит’ ваља,
„Ваља тебе уредити војску.”
Кад то чуо Богићевић Анто,
Узе Анто три, четири друга,
Обукоше све Турске хаљине,
Па на добре коње посједоше,
Кроз Турску се војску прокрадоше
И одоше баш пред Српску војску.
Кад с’ машише брда Руњанскога,
Од Турака нико их не виђе,
Разма један паша Али-паша;
Али-паша Турцим’ бесједио:
„Јењичари, моја ђецо драга!
„Ен’ утече градска поглавица,
„Од Лознице Богићевић Анто,
„Јал’ утече, јал’ по индат оде:
„Сад јуришом хајте на Лозницу,
„Готова је бијела Лозница.”
А кад, болан, Турци алакнуше
И Лозницу града опасаше!
Туку града са четири стране:
С једне стране топовима туку,
С друге стране бојним лубардама,
С треће стране лагум поткопаше,
А с четврте јуриш без престанка,
Трчи Милош по Лозници граду,
Око себе Србадију рабри:
„Не бојте се, Србљи, браћо драга!
„Пушке пун’те, а туците Турке,
„Сад ће нама лијеп индат стићи,
„Виђећете јада од Турака.”
Какав огањ гори на Лозници,
Црвен пламен до неба свезали.
Дође Анто Српскоме логору,
Опази га Лазаревић Луко,
Пред Анту је Луко потрчао,
Са Антом се у образ пољуби,
Немају се кад за здравље питат’,
Веће рече Лазаревић Луко:
„Како ј’, брате, Анто, у Лозници?”
Анто проли сузе низ образе,
Антонија нема шта казиват’:
„Видиш, Луко, како ј’ у Лозници!
„Сад су Турци ушли у Лозницу,
„Па се сада кољу по Лозници,
„Већ потец’те, ако Бога знате!”
Онда Луко викну поглавице:
„А Србињи! Свак на своју страну.”
Па коњици коње посједоше,
Па пјешаци пушке загрлише,
Па Лозници граду потекоше,
Најнапријед Срдане Илија,
И пред њима Пурко бајрактару,
Он пјешице свилен барјак носи,
Барјак носи, војсци калаузи,
А Илија за њим на ђогату.
Најпре Турци вишеше Илију
И пред њиме Пурка барјактара,
Па се Турци тада препадоше,
Кад Илију за собом виђеше,
Па се Турци натраг окренуше,
Не би л’ како узбили Илију,
На Илију огањ оборише;
Ал’ Илија успрегнути не шће,
Већ подвикну к’о да пије вино,
Па на Турке јуриш учинио;
Са сви страна Србљи ударише,
Једнолико сложно ударише,
И на Турке огањ оборише,
Кано грозна киша из облака,
Тако с’ просу пушка од Србаља.
Кад то виђе Поцерац Милошу,
Он на граду отворио врата,
Па из града јуриш учинио,
Са свих страна забунише Турке.
Боже мили и Богородице!
Кад се двије ударише војске,
Једно Српска, а друго је Турска,
Стоји цика тананих пушака,
Стоји јаук рањених јунака;
Ето гребу мачи гребештаци,
Ев’ шкргућу кости од јунака;
Јека стоји убојних топова,
Земља јечи, ведро небо звечи,
А све зељош зељоша дозива,
Виш’ њих јарко помрчало сунце
Од онога праха и олова.
Турци даше плећа, побјегоше
Дрини води ладној на обалу:
Ето паше на ноге скочише,
А на добре коње посједоше,
Дрини води ладној утекоше;
Оставише убојне топове
И џебану, што је за потребе,
И бубњари бубњеве бацише,
И свирачи свирале бацише,
Побацаше зиле и борије,
Погубише ситна ћиманета.
Мили Бого! чуда големога!
Да се коме чуда нагледати,
Како Српске сабље сијевају,
Мртве Турске главе зијевају!
Те не оста Србљин у дружини,
Који Турске не одс’јече главе.
Што Турака од сабље утече,
На Дрину их воду наћераше.
Колика је Дрина вода ладна,
А на њојзи нигђе брода нема,
Ту је Турчин тада пребродио,
Ђе је који доспјети могао.
Преко Дрине мало ко пријеђе,
Камо чудо, што у Дрини оста!
Дрина вода не тражи тефтера,
Веће ждере без броја јунаке.  Бого мили и Богородице!

Од како је постала Лозница,
Нису љепше Србљи задобили,
Него тада, кад разбише Турке,
Од Турака шићар задобише
Ова пјесма свјема Србињима,
Од мен’ пјесма, а од Бога здравље!