СЛАВКО ПЕРОШЕВИЋ: Мајор Тепић

Славко Перошевић: Мајор Тепић

Три хиљаде бојовника
У Бјеловар тога љета
На војнике младе крену
Истурених бајонета
Крај касарне опкољене
Из свег грла, жељни клања
Клицали су „За дом спремни
за Хрватску и за Фрања “
Изнад града, смрт слутећи
Грактали су црни врани
А пуковник Ковачевић
Још се с’ војском мушки брани
И последњом снагом, клете
Зауставља нападаче
Борећи се кано витез
Против силе, сто пут јаче
У Беденик у скадишту
Тамо покрај Мале Раче
И мајор је Тепић храбро
Дочекао нападаче
Од пријетњи њиних није
У јуначком срцу стреца
Ал с’ њим војске бјеше мало
Све регрути, скоро дјеца
Дан читави без престанка
Водила се битка љута
За складишта што бијаху
Пуна мина и барута
Тмурно небо, парали су
Митраљези и стројнице
Ал’ складиште мушки брани
Српски херој из Дубице
Смрт стравична над Беденик
Мрачна крила бјеше свила
А он стоји ко Леонид
На вратима Термопила
Ал’ кад видје, моћној сили
Да одољет неће моћи
И да нема ни откуда
Наде, спаса и помоћи
Да ће битку изгубити
Прије но’ што падне вече
Голобрадим војницима
Оштрим гласом вако рече
„Дјецо моја све око нас
Од усташа клетих врви
Ал’ магацин ја им нећу
Без пролите предат крви
Ми смо одје остављени
Без помоћи и без наде
Ка’ нама су блокирани
Сви путеви и све џаде
Из касарне опкољене
Престала је борбе јека
Зла судбина, дјецо моја
Све нас одје, данас чека
А ја жив се, предат нећу
Товар да ми дају злата
Јер од свега, вазда ми је
Била преча ријеч дата
И кад спавам, крај се’ држим
Детонатор експлозива
Кунем вам се да усташе
Хватати ме неће жива
Задњи сати мог’ живота
Полако се ево троше
Нека прашта свак’ коме сам
Учинио несто лоше
Сва складишта са жицама
Повезо сам и минира
Па знак кад вам даднем дјецо
Бјеж’те главом без обзира
Спашавајте младе главе
И све нека вам буде просто
За ме рец’те да сам вјечно
На бранику земље осто
Да сам барут у зрак диго’
Нежалеци крви своје
Ко Синдјелић Стеван давно
На крвавом Чегру , што је
Помисао на смрт страшну
Не плаши ме и не страви
Јер једном се ријеч даје
Свом народу и држави
Лакше ми се предат било
И у руке паст’ Хрвата
Ал’ код мене на Козари
Не гази се ријеч дата
Ја сам родјен дје се слави
Част , витештво и поштење
А сад бјеж’те , то је данас
Моје задње наредјење
Теска срца с’ мајором се
Опростише сви регрути
Док напољу изненада
Бој поново поче љути
Један војник из Србије
Што од смрти није преза
На усташе осу ватру
Из тешкога митраљеза
Са оклопног транспортера
С’ крвницима сам се коље
Док на њега, са свих страна
Бљују ватру, клете зоље
Ту Мирковић Стојадина
Дим и страшни пламен зави’
Ал’ данас га због храбрости
Звук гусала српских слави
Сам је стао пред армадом
Хрватскијех бојовника
Витез ком’ је у грудима
Тукло срце од челика
А соколу овом сивом
Кад задаше смртну рану
Усташе се понадаше
Да је дошо крај мегдану
Док Стојадин крвав лежи
Крај тешкога митраљеза
Складишту се опуштено
Примицаху без опреза
Ко’ на Чегру кад сеТурци
Примицаху барутани
Мислили су да Беденик
Нема више ко’ да брани
Бијаху се већ спремили
Да побједу славе клету
Не знајући, Милан Тепић
Да прст држи на дугмету
Експлозија у то груну
Затресе се, тло под ноге
Ту вал огња и пламена
Бојовнике спржи многе
А кроз облак, густог дима
Мајор Тепић из Дубице
Оде тамо гдје је царство
Обилица и Топлице
Гдје Косовка, јунацима
Из крчага вино сипа
Овај витез српски сједе
Покрај Степе и Принципа
У свемиру, бесконачном
Гдје витешке душе лете
С’ рукама га раширеним
Гавриловић мајор срете
А Синдјелић легендарни
Са рајскијех викну врата
Браћо Срби, благо мени
Добио сам данас брата
А Беденик дим завио..
Свуд спржена леже тјела
Хрватска је земља дуго
Тепићеву храброст клела
Двјеста љутих бојовника
У црноме лежи гару
Дје положи Милан живот
Српској части на олтару
Тога дана, витез овај
Цијелом је свјету каза
Да је човјек коме живот
Није пречи од образа
Заклетве се официрске
До задњега држо слова
Због тога га данас слави
Стиховима пјесма ова
Дивно ти се мој Милане
Одужила земља твоја
Проглашен си од свог рода
За витеза и хероја
О витештву, твоме дјеца
У српске ће, учит школе
Пјесници ће, стиховима
Да ти плету ореоле
Име твоје, кроз вјекове
С’ гусала ће славит жице
Нека ти је лака земља
ГОРСКИ ЗМАЈУ ИЗ ДУБИЦЕ
Зор витеже, што у боју
Без узмака паде смјело
Снага мог’ је пера мала
Да опјева твоје дјело

Диж се Србље

Диж се Србље

Арнаут нам, земљом шеће,
Вoђa ДАЈЕ, тврди: "Неће..."!
Нечастиви за врат јаше,
Kап прелива, мач се паше.
Обилићи сви устајте,
Дeдoвинскo тло не дајте!
Грми јаче, севни боље,
Српско поље, Kосмет то је!
Газиместан крв сачува,
Ратник чизме сад обува,
Ратар вилу у вис диже,
Граница је све нам ближе.
Пoгaзићe, Цaрску клeтву,
Живот жртвуј за Kолевку!
Земље браник, браниоци,
Сви Јунаци - Добровољци,
Биће оно - што и мора,
Свиће, српског јутра зора.
Зелени се већма гора,
Доста је окупатора!
А и овог, скини с власти,
Помоз Боже, Христе спаси,
Те сотоне, ишту круну,
"Шишај овце, продај вуну!"
"Повез очи, ћорав бако.."
Зло је све и наопако,
Шире крила, Мајка гине,
Ликују, зле птичурине.
Бeли орлe са две главе,
Kидају нам од државе,
Срце хоће, брани роде,
Рат се бије до слободе!
На ногама славно гини,
Диж се Србље ил премини!!!

Рaдицa.M
29.04.2019 нa Други Вaскрс!

Обретеније главе кнеза Лазара

Кад Лазару одсекоше главу
На убаву на пољу Косову,
Од Србља се нико не десио,
Већ се деси једно Туре младо,
Јесте Туре, ал' је од робиње,
Родила га Српкиња робиња,
Па беседи Турско момче младо:
"Ао Турци, моја браћо драга!
"Ово ј' глава једног господара,
"Греота је од Бога једнога,
"Да је кљују орли и гаврани,
"Да је газе коњи и јунаци."
Узе главу светога Лазара,
Зави у скут коласте аздије,
Па је носи до воде кладенца,
Спушта главу у воду кладенац.
Стајала је глава у кладенцу
Лепо време четрдесет лета,
А убаво на Косово тело,
Ни га једу орли ни гаврани,
Ни га газе коњи ни јунаци.
Мили Боже на свем' теби вала!
Подигле се кириџије младе
Од убава Скопља бела града,
Ови возе Грке и Бугаре,
Они иду Нишу и Видину,
На Косову конак учинили.
Вечерале кирихгије младе,
Вечерале, пак су ожедниле;
Измеђ' себе вењер ужегоше,
Ужегоше вењер јасну свећу.
Они траже воде по Косову,
Намера и намерила била,
Намерила на воду кладенца,
Један вели кирвдија млади:
"Ев' у води месечине сјајне "
Други вели кириџија млади:
"Није, браћо, месечина сјајна."
Трећи мучи, ништа не беседи,
Окрену се право ка Истоку,
Па помену Бога истинога,
Ист'ног Бога и светог Николу:
"Помоз' Боже, и оче Никола!"
Па загази у воду кладенца,
Те извади из кладенца главу
Светитеља Српскога Лазара,
Па је меће на зелену траву,
И заити воде у кондиру.
Док се жедни водом обредише,
Кад су црној земљи погледали,
Неста главе са зелене траве,
Оде глава преко поља сама,
Света глава до светога тела,
Припоји се како што ј' и била.
Кад у јутру бео дан освану,
Глас дадоше кириџије младе,
Глас дадоше старим свештеником,
И ту дође млого свештеника,
Три стотине стари свештеника,
И дванаест велики владика,
И четири стара патријара:
Прво Пећки, друго Цариградски,
Васиљенски и Јерусалимски;
Облачише велике одежде,
И на главе капе камилавке,
И у руке књиге староставне,
Па чатише велике молитве,
И држаше велика денија
За три дана и три ноћи тавне
Ни седоше, ни се одморише,
Ни легоше, ни санка имаше,
Моле свеца, куд ће светац поћи,
Да којој ће Лаза задужбини:
Ил' Опову, или Крушедолу,
Ил' ће Јаску, или Бешеновој,
Ил' Раковцу, или Шишатовцу,
Ил' ће Ђивши или Кувеждину,
Да или ће у Маћедонију;
Не ће светац задужбини туђој,
Већ он оће својој задужбини,
А у своју красну Раваницу
Под високом под Кучај-планином,
Што је Лаза саградио цркву
За живота јоште за својега,
Саградио себи задужбину
О свом лебу и о своме благу
А без суза без сиротињскије.