Translate

Приказивање постова са ознаком stara srbija. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком stara srbija. Прикажи све постове

Песник Василије Од Семберије-Ратку Младићу


Ратку Младићу
 
Еј да ми је видет' Романију
и орлове што се над њом вију,
да испалим са ње три гранате,
па нека ме у тамницу врате.
Ej да ми је до Калиновика,
и до мојих оданих војника,
да поздравим моје соколове,
па нека ме врате у окове.
Не стидим се свог дела и лика
бранио сам Србе од крвника.
на покорност не бих никад прист'о
све бих опет учинио истo.
Робоваћу ко Принцип Гаврило
да би лакше моме роду било,
Не љутим се,не замерим ником,
Поносим се Српском Републиком.
 
 Песник Василије Од Семберије

СЛАВКО ПЕРОШЕВИЋ: Мајор Тепић

Славко Перошевић: Мајор Тепић

Три хиљаде бојовника
У Бјеловар тога љета
На војнике младе крену
Истурених бајонета
Крај касарне опкољене
Из свег грла, жељни клања
Клицали су „За дом спремни
за Хрватску и за Фрања “
Изнад града, смрт слутећи
Грактали су црни врани
А пуковник Ковачевић
Још се с’ војском мушки брани
И последњом снагом, клете
Зауставља нападаче
Борећи се кано витез
Против силе, сто пут јаче
У Беденик у скадишту
Тамо покрај Мале Раче
И мајор је Тепић храбро
Дочекао нападаче
Од пријетњи њиних није
У јуначком срцу стреца
Ал с’ њим војске бјеше мало
Све регрути, скоро дјеца
Дан читави без престанка
Водила се битка љута
За складишта што бијаху
Пуна мина и барута
Тмурно небо, парали су
Митраљези и стројнице
Ал’ складиште мушки брани
Српски херој из Дубице
Смрт стравична над Беденик
Мрачна крила бјеше свила
А он стоји ко Леонид
На вратима Термопила
Ал’ кад видје, моћној сили
Да одољет неће моћи
И да нема ни откуда
Наде, спаса и помоћи
Да ће битку изгубити
Прије но’ што падне вече
Голобрадим војницима
Оштрим гласом вако рече
„Дјецо моја све око нас
Од усташа клетих врви
Ал’ магацин ја им нећу
Без пролите предат крви
Ми смо одје остављени
Без помоћи и без наде
Ка’ нама су блокирани
Сви путеви и све џаде
Из касарне опкољене
Престала је борбе јека
Зла судбина, дјецо моја
Све нас одје, данас чека
А ја жив се, предат нећу
Товар да ми дају злата
Јер од свега, вазда ми је
Била преча ријеч дата
И кад спавам, крај се’ држим
Детонатор експлозива
Кунем вам се да усташе
Хватати ме неће жива
Задњи сати мог’ живота
Полако се ево троше
Нека прашта свак’ коме сам
Учинио несто лоше
Сва складишта са жицама
Повезо сам и минира
Па знак кад вам даднем дјецо
Бјеж’те главом без обзира
Спашавајте младе главе
И све нека вам буде просто
За ме рец’те да сам вјечно
На бранику земље осто
Да сам барут у зрак диго’
Нежалеци крви своје
Ко Синдјелић Стеван давно
На крвавом Чегру , што је
Помисао на смрт страшну
Не плаши ме и не страви
Јер једном се ријеч даје
Свом народу и држави
Лакше ми се предат било
И у руке паст’ Хрвата
Ал’ код мене на Козари
Не гази се ријеч дата
Ја сам родјен дје се слави
Част , витештво и поштење
А сад бјеж’те , то је данас
Моје задње наредјење
Теска срца с’ мајором се
Опростише сви регрути
Док напољу изненада
Бој поново поче љути
Један војник из Србије
Што од смрти није преза
На усташе осу ватру
Из тешкога митраљеза
Са оклопног транспортера
С’ крвницима сам се коље
Док на њега, са свих страна
Бљују ватру, клете зоље
Ту Мирковић Стојадина
Дим и страшни пламен зави’
Ал’ данас га због храбрости
Звук гусала српских слави
Сам је стао пред армадом
Хрватскијех бојовника
Витез ком’ је у грудима
Тукло срце од челика
А соколу овом сивом
Кад задаше смртну рану
Усташе се понадаше
Да је дошо крај мегдану
Док Стојадин крвав лежи
Крај тешкога митраљеза
Складишту се опуштено
Примицаху без опреза
Ко’ на Чегру кад сеТурци
Примицаху барутани
Мислили су да Беденик
Нема више ко’ да брани
Бијаху се већ спремили
Да побједу славе клету
Не знајући, Милан Тепић
Да прст држи на дугмету
Експлозија у то груну
Затресе се, тло под ноге
Ту вал огња и пламена
Бојовнике спржи многе
А кроз облак, густог дима
Мајор Тепић из Дубице
Оде тамо гдје је царство
Обилица и Топлице
Гдје Косовка, јунацима
Из крчага вино сипа
Овај витез српски сједе
Покрај Степе и Принципа
У свемиру, бесконачном
Гдје витешке душе лете
С’ рукама га раширеним
Гавриловић мајор срете
А Синдјелић легендарни
Са рајскијех викну врата
Браћо Срби, благо мени
Добио сам данас брата
А Беденик дим завио..
Свуд спржена леже тјела
Хрватска је земља дуго
Тепићеву храброст клела
Двјеста љутих бојовника
У црноме лежи гару
Дје положи Милан живот
Српској части на олтару
Тога дана, витез овај
Цијелом је свјету каза
Да је човјек коме живот
Није пречи од образа
Заклетве се официрске
До задњега држо слова
Због тога га данас слави
Стиховима пјесма ова
Дивно ти се мој Милане
Одужила земља твоја
Проглашен си од свог рода
За витеза и хероја
О витештву, твоме дјеца
У српске ће, учит школе
Пјесници ће, стиховима
Да ти плету ореоле
Име твоје, кроз вјекове
С’ гусала ће славит жице
Нека ти је лака земља
ГОРСКИ ЗМАЈУ ИЗ ДУБИЦЕ
Зор витеже, што у боју
Без узмака паде смјело
Снага мог’ је пера мала
Да опјева твоје дјело

НА ЛАЂИ СМРТИ


 У усташком логору 21.04. 1945. године страдао је мученичком смрћу Војвода Павле Ђуришић- СЛАВА МУ








НА ЛАЂИ СМРТИ

Гледа Павле са усташке лађе
Шта му војску изненада снађе
И његове официре вјерне
Од остале војске одвојене
Ђе их џелат на ломачу спрема
 

А оружја ни на једном нема
Свезаније рука наопако
И камен би за њима заплако
Свијет им се око главе врти
Када лађу угледаше смрти
Сви Душана Кривокапић куну
Аврам Бошка, Дрљевић Секулу
Што им пелин и чемер скуваше
Да их лакше повежу усташе
Јуче бјеху муње и громови
Данас сужњи и тужни робови
Трпе страшне ударце и муке
Док им вежу са жицама руке
Крв из уста и носа им лије
Пет џелата пушкама их бије
Сваки земљи посрће и пада
Ал јунаке не оставља нада
Један другом леђа окретају
И ударце ногам узвраћају
Док јунаке на лађу угоне
Вилице им кундацима ломе
Мало који може да говори
Данас мрави јуче соколови
Што крилаше небу у облаке
Разгонише хрватске дивљаке
Партизане, Швабе и усташе
А данас се само једног плаше
Што нож оштри да им очи вади
Шта Секула несретни уради
Што јунаке заведе и смете
Да се змије орловима свете
Ни на једном капе ни кокарде
Чупају им бркове и браде
Псују краља и мајку четничку
И ваде им душу мученичку
Сијеку им носеве и уши
Сваки редом у крви се гуши
Разбијене вилице и главе
Крв им тече низ груди крваве
За битке се изгубљене свете
Свуд им зуби из вилица лете
Војводама највише пријете
На Павлу се редају џелати
И пријете да ће га дерати
Остојићу руке одсијећи
Баћевића на ватри испећи
Па га бацит змијам у тамницу
Као што су попа Радојицу
Што су борбе витешке водили
И усташке хорде разгонили
По Лијевчу и око Врбаса
А још вичу изнемогла гласа
У усташком бијесу и пиру
„За Србију“ а скоро умиру
На очи им помрчина пала
Лађа смрти када је пристала
Са двадесет црних пратиоца
Пред капију страшног Јасеновца
Прихвати их управа логора
А тек бјеше осванула зора
Сваког буде са гвозденом шином
Жива Павла полише бензином
И џелат га одвоји у страну
Али прије него огањ плану
Ногом шину усташу Хрвата
Опсова му Степинца и Анта
И завика кад крвника шину
„Вако српски равногорци гину
Ја сам рђо Васојевић славни“
И црни се џелат обезнани
И на земљу крваву обори
Док се Павле у огањ претвори
Кад га пламен и дим обавише
Неста гласа и преста да дише
Кад посрну и на земљу паде
Само угљен од њега остаде
А остале камама поклаше
Кад започе згибеније наше
Што не поби усташка сатнија
Оно поби Тито и партија.
 
ЉУБАН ДУКА

Обретеније главе кнеза Лазара

Обретеније главе кнеза Лазара

Кад Лазару одсекоше главу
На убаву на пољу Косову,
Од Србља се нико не десио,
Већ се деси једно Туре младо,
Јесте Туре, ал' је од робиње,
Родила га Српкиња робиња,
Па беседи Турско момче младо:
"Ао Турци, моја браћо драга!
"Ово ј' глава једног господара,
"Греота је од Бога једнога,
"Да је кљују орли и гаврани,
"Да је газе коњи и јунаци."
Узе главу светога Лазара,
Зави у скут коласте аздије,
Па је носи до воде кладенца,
Спушта главу у воду кладенац.
Стајала је глава у кладенцу
Лепо време четрдесет лета,
А убаво на Косово тело,
Ни га једу орли ни гаврани,
Ни га газе коњи ни јунаци.
Мили Боже на свем' теби вала!
Подигле се кириџије младе
Од убава Скопља бела града,
Ови возе Грке и Бугаре,
Они иду Нишу и Видину,
На Косову конак учинили.
Вечерале кирихгије младе,
Вечерале, пак су ожедниле;
Измеђ' себе вењер ужегоше,
Ужегоше вењер јасну свећу.
Они траже воде по Косову,
Намера и намерила била,
Намерила на воду кладенца,
Један вели кирвдија млади:
"Ев' у води месечине сјајне "
Други вели кириџија млади:
"Није, браћо, месечина сјајна."
Трећи мучи, ништа не беседи,
Окрену се право ка Истоку,
Па помену Бога истинога,
Ист'ног Бога и светог Николу:
"Помоз' Боже, и оче Никола!"
Па загази у воду кладенца,
Те извади из кладенца главу
Светитеља Српскога Лазара,
Па је меће на зелену траву,
И заити воде у кондиру.
Док се жедни водом обредише,
Кад су црној земљи погледали,
Неста главе са зелене траве,
Оде глава преко поља сама,
Света глава до светога тела,
Припоји се како што ј' и била.
Кад у јутру бео дан освану,
Глас дадоше кириџије младе,
Глас дадоше старим свештеником,
И ту дође млого свештеника,
Три стотине стари свештеника,
И дванаест велики владика,
И четири стара патријара:
Прво Пећки, друго Цариградски,
Васиљенски и Јерусалимски;
Облачише велике одежде,
И на главе капе камилавке,
И у руке књиге староставне,
Па чатише велике молитве,
И држаше велика денија
За три дана и три ноћи тавне
Ни седоше, ни се одморише,
Ни легоше, ни санка имаше,
Моле свеца, куд ће светац поћи,
Да којој ће Лаза задужбини:
Ил' Опову, или Крушедолу,
Ил' ће Јаску, или Бешеновој,
Ил' Раковцу, или Шишатовцу,
Ил' ће Ђивши или Кувеждину,
Да или ће у Маћедонију;
Не ће светац задужбини туђој,
Већ он оће својој задужбини,
А у своју красну Раваницу
Под високом под Кучај-планином,
Што је Лаза саградио цркву
За живота јоште за својега,
Саградио себи задужбину
О свом лебу и о своме благу
А без суза без сиротињскије.

Песник Василије од Семберије


Чича Дражи
Ударио Србин на Србина
у јунаку издајника траже,
док у земљи преврћу се кости.
мученика, ђенерала Драже.


Коме смета кокарда и брада
а Србија, кад је сложна била,
када не зна шта ће од свог јада,
засмета јој Дражина герила.

Чича Дражо ни гроба, ни крста,
пишем ово са сузом на лицу,
комуниста не зна за три прста,
Бог ће твога казнити убицу.

За краља и отаџбину милу,
ти си стао уз раме Гаврилу,
Обилићу,Ђорђу Петровићу,
ти још живиш у Српскоме бићу.

Убише те ал оста идеја,
за коју се и дан данас боре,
они што су вечно јој одани,
Четници са твоје Равне Горе.

              
       Песник Василије од Семберије

(Одломак изгубљене песме “Косанчић Иван уходи Турке”)

“Побратиме, Косанчић-Иване,
Јеси л’ турску уxодио војску?
Је ли много војске у Турака?
Можемо ли с Турци бојак бити?
Можемо ли Турке придобити?”
Вели њему Косанчић-Иване:
“О мој брате, Милош Обилићу,
Ја сам турску војску уходио,
Јесте силна војска у Турака:
Сви ми да се у со преметнемо,
Не би Турком ручка осолили!
Ево пуно петнаест данака
Ја све ходах по турској ордији,
И не нађох краја ни хесапа:
Од Мрамора до сува Јавора,,
 Од Јавора, побро, до Сазлије
До Сазлије на ћемер ћуприје,
Од ћуприје до града Звечана,
Од Звечана, побро, до Чечана,
Од Чечана врху до планине:
Све је турска војска притиснула,
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља као чарна гора,
Све барјаци као и облаци,
А чадори као и сњегови;
Да из неба плаха киша падне,
Ниђе не би на земљицу пала,
Већ на добре коње и јунаке.
Мурат пао на Мазгит на поље,
Ухватио и Лаб и Ситницу.”
Још га пита Милош Обилићу:
“Ја Иване, мио побратиме,
Ђе је чадор силног цар-Мурата?
Ја сам ти се кнезу затекао
Да закољем турског цар-Мурата,
Да му станем ногом под гр’оце.”
Ал’ говори Косанчић Иване:
“Да луд ти си, мио побратиме!
Ђе је чадор силног цар-Мурата,
Усред турског силна таобора,
Да ти имаш крила соколова,
Пак да паднеш из неба ведрога,
Перје меса не би изнијело.”
Тада Милош заклиње Ивана:
“О Иване, да мој мили брате,
Нерођени као и рођени!
Немој тако кнезу казивати,
Јер ће нам се кнеже забринути,
И сва ће се војска поплашити;
Већ овако нашем кнезу кажи:
Има доста војске у Турака,
Ал’ с’ можемо с њима ударити,
И ласно их придобит’ можемо,
Јера није војска од мејдана,
Већ све старе хоџе и хаџије,
Који бој ни виђели нису,
Истаом пошли да се хљебом хране;
А и што је војске у Турака,
Војска им се јесте побољела
Од болести тешке срдобоље,
А добри се коњи побољели
Од болести коњске сакагије.”

МИЛИСАВ М. РАЈКОВИЋ: Јади у Захумљу


Изнад Хума стало Сунце јарко,
Па се чуду начудит не може.
Шта је Сунцу о Господе Боже!
Није више као прије жарко?

Гаврану су дојадили јади,
Па је граном очи заклонио;
Он је јутрос изнад Гацка био
И видио што се тамо ради.

Ухватили Петра Зимоњића,
На дедовом чувеноме двору;
Тестером га режу у обору
И сеири банда Павелића…

Напунише пештери и кланце;
Крв невина стигла је до мора,
Плаче, јечи, Србинова гора,
Без помоћи стегнута у ланце.

Никог нема да нам бол ублажи,
Никог нема да окове скида,
Никог нема да нам ране вида…
Кога Србин у свијету тражи?

Где је Душан да Српство уреди,
Где је Милош да нам пут покаже,
Где је Марко кога душе траже,
Где су српски светитељи седи?

Где је Раде да опише јаде,
Где је Ђорђе, где је српска слога?
Сложно роде са вером у Бога
Растргоше Српство на комаде.

ИЗВОР: http://pobori.blogspot.ba

KLETVA LAZAREVA

 

KLETVA LAZAREVA

Diže vojsku na cara Lazara
Turski sultan Amurat AGARA
Sin Orkanov na Koaovo hita,
I za vojsku lazarevu pita,
Komanduju vojskama istoka,
Muratova dva sina visoka,
Bajazita janjičari paze,
Suva trava kuda oni gaze,
Ejup vodi ahindžije ljute,
Koji pale sijeku i mute,
Murat vodi vezire i paše,
A za njima po Azije jaše.
Jezdi Lazar ispod časnog krsta
Nosi svoje nebo na tri prsta
Dan mu vidi oči suza pune,
Žuri Lazar Kosovu i kune,
Ko ne došo u boj na Kosovo,
Za presveto ime Isusovo,
Za slobodu zlatnu da se bije,
Suze svoje djece neka pije,
Ko ne došo od srpskog plemena,
Kapala mu rđa sa šljemena,
Stidio se majčina mlijeka,
Od ljudi se krijo dovijeka!
Nicalo mu trnje iza pluga,
Vazda bio krvnicima sluga,
Hljeb prosio i za krsnu slavu,
Iz jarmova ne dizao glavu,
Ko izdao iz svetoga boja,
Trag mu klela vječno suza moja.

Бој на Делиграду



Бој на Делиграду

Знате л’ браћо, јесте л’ запамтили?
Кад Крушевац Срби приватише,
Сва се Турска земља усколеба,
Сташе Турци ситне књиге писат’,
Те пошиљу један до другога.
Фала Богу! који књиге пише?
Који пише, коме ли јих шиље?
Књиге пише паша Шашић-паша
У Лесковцу на Морави граду,
Пошиље јих Скадру на Бојану
Ка ономе Бушатли-везиру,
По имену паши Ибраиму:
„Аман, пашо! ти отац, ти мајка!
„Да л’ не знадеш, да л’ за нас не ајеш?
„Ђаури нам земљу приватише,
„И паланке наше попалише,
„Џамије нам наше оборише,
„Нашу децу луду погазише,
„Наше каде резил починише:
„Развише им авлије мараме,
„И са леђа скидоше кафтане,
„Испод грла скидоше ђердане,
„Све на њима енџије дукате,
„И са ногу гаће од кумаша;
„Што господа у соби сеђаше
„На миндеру и свил’ном душеку,
„То сад бежи боса по снијегу
„Усред зиме, кад није земана;
„То је зазор цару у Стамболу,
„Камо л’ тебе цареву већилу!” —
Књиге гледа Бушатли-везире,
Оне гледа, друге ситне пише,
Пошиље их паши Шашић-паши:
„Шашић-пашо, на крајини крило!
„Држ’ се мало, не упусти града,
„Пратићу ти Мемед-пашу стара
„Од Гусиња града бијелога,
„Те се држ’те до Ђурђева дана;
„А кад дође бијел’ данак Ђурђев,
„Те се гора листом преобуче,
„Црна земља травом и цвијетом,
„И ижљегне јагње за заклање,
„А свежу се коњи у пајване,
„Планине се наките јабланом;
„Тад ћу силну сакупити војску,
„Па ћу доћи Нишу бијеломе,
„Од Ниша ћу низ Мораву поћи,
„С паланке ћу уд’рит’ на паланку,
„Докле дођем на Ћуприју равну,
„На Ћуприј’ ћу воду пребродити,
„Растурићу војску у Србију,
„Србију ћу земљу поарати,
„Поарати, паке попалити,
„Све ћу њино робље поробити,
„Што је женско, све ћу поробити,
„Што је мушко, све ћу погубити;
„Кнезове ћу њине извешати,
„А војводе на коље уд’рити;
„Уватићу Српска поглавара,
„По имену Црнога Ђорђија,
„Њега хоћу жива одерати,
„Кожу ћу му цару оправити.”
То се Турчин тако пофалио,
Заборави рећи: Ако Бог да! —
Тако стаде до дана Ђурђева;
А кад дође бијел’ данак Ђурђев,
 
Сва се гора листом преобуче,
Црна земља травом и цвијетом,
И ижлезе јагње за заклање,
Свезаше се коњи у пајване,
Планине се китише јабланом;
Таде везир ситне књиге пише,
Па јих шаље на дванаест страна:
Прву шаље бегу Кавајскоме,
У Каваја покрај мора града,
Баш на бега, сестрића својега:
„Слушај мене, од Каваја бего!
„Бери војску, штогод више можеш,
„Брже ајде Скадру бијеломе;
„Јер имамо с ђаурином кавгу.”
Другу везир књигу опремио
У Топтана покрај мора града,
На онога бега Топтанскога:
„Чу ли мене, од Топтана бего!
„Брже бери силну млогу војску,
„Те ти ајде Скадру бијеломе;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Трећу књигу везир опремио,
Опреми је к Тепелену граду,
На онога Али-пашу стара:
„Али-пашо, од крајине крило!
„Брже бери Тоску љуту војску,
„Те ти ајде на Мораву Бинчу,
„Чекај мене на Морави Бинчи;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Па четврту књигу опремио,
Опреми је у Гусиње равно,
На Ђул-бега, на шуру својега:
„Чу ли мене, од Гусиња бего!
„Брже бери силну млогу војску,
„Све Брђане безумне јунаке,
„Спушти војску к Пећи на крајину,
„Те ти ајде у Подримље равно,
„У Призрену да се састанемо;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Пету књигу везир опремио,
Опреми је Пећи на крајину,
Ка ономе Раман-паши младу:
„Пријатељу, пашо Раман-пашо!
„Бери, пашо, млогу силну војску,
„Прати војску у Подримље равно,
„И пред војском два твоја синовца,
„По имену два моја сестрића;
„Баш једнога Дервиш-пашу млада,
„А другога бега Етем-бега,
„Што бољега у Турчина нема,
„У Призрену да се састанемо;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Шесту књигу везир опремио,
Опреми је Ђаковици равној,
Ђаковици, Арнаут-пазару,
На онога Мустај-пашу млада:
„Бери војску, пашо Мустај-пашо!
„Бери војску, штогод више можеш,
„Те ти ајде у Подримље равно,
„У Призрену да се састанемо;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Седму књигу везир опремио
У Призрена града бијелога,
На онога Саип-пашу млада:
„Чу ли, зете, пашо Саип-пашо!
„Бери војску, штогод више можеш,
„И гради ми конак у Призрену;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Осму књигу везир опремио
У Косово у Приштину града,
На онога Милић-пашу млада:
„Милић-пашо, од крајине крило!
„Бери војску, штогод више можеш,
„И гради ми конак у Косову,
„У Липљану да се састанемо;
„Јер се ђаур на оружје диже,
„Примиче се ка Косову ближе.”
Па девету књигу опремио,
Опреми је Врањи на Мораву,
На онога Мемед-пашу млада:
„Чу ли мене, пашо Мемед-пашо!
„Бери, пашо, силну млогу војску,
„И чекај ме на Морави Бинчи;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
А десету књигу опремио
У Кратово града бијелога
Наазару цареву већилу:
„Наазаре, цареви већиле!
„Бери војску, штогод више можеш,
„Ајде брже Нишу бијеломе;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Један’есту књигу опремио
Ка ономе Кара-фејзи младу:
„Кара-фејзо, од крајине крило!
„Крени војску, твоје крџалије,
„Те ти ајде Нишу бијеломе;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Дванаесту књигу опремио,
Опреми је великом Видину,
На онога пашу Осман-пашу:
„Чу ли мене, пашо Осман-пашо!
„Прати мене војску у индата,
„Прати војску Нишу бијеломе,
„И прати ми топе и кумбаре;
„Јер имамо с каурином кавгу.”—
Силне су се књиге растуриле.
Књигу гледа од Каваја бего,
Па он бере силну млогу војску, 
 
Одведе је Скадру бијеломе.
Књигу гледа од Топтана бего,
Па он бере силну млогу војску,  

 С војском оде Скадру бијеломе.
Књигу гледа паша Али-паша,
Он покупи Тоску љуту војску,
С војском оде на Мораву Бинчу,
Онде чека Бушатли-везира.
Војску бере од Гусиња бего,
Он покупи све Гусиње редом,
Суводола и Бијора равна,
И покупи Драгу и Рожаја,
Све Брђане безумне јунаке;
Спушти војску Пећи на крајину,
Оде с војском у Подримље равно,
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Књигу гледа паша Раман-паша,
Па он стаде силну брати војску;
Он покупи Полог Метоију,
И покупи Прекорупље равно,
И сву Подгор изнад Метоије,
И Ругову више Пећи равне;
Спреми војску у Подримље равно,
И пред војском два своја синовца,
Везирева два млада сестрића,
По имену Дервиш-пашу млада
И са шњиме бега Етем-бега,
Што бољега у Турчина нема;
Оде војска у Подримље равно,
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Мустај-паша стаде брати војску,
Он покупи Ђаковицу равну,
Ђаковицу, Арнаут-пазара,
И покупи Реку и Јуника,
Оде с војском у Подримље равно.
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Саип-паша стаде брати војску,
Он покупи бијела Призрена,
И покупи све Подримље равно,
И покупи Гору и Сиринић,
И покупи Љуму и Тополу;
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Малић-паша стаде брати војску,
Он покупи сву Приштину равну,
И покупи Ново брдо редом,
И покупи све Јањево равно,
И бијела града Вучитрна,
И покупи Дмитровицу равну,
И покупи сву паланку Бањску,
И сву Шаљу изнад Митровице,
И Дреницу испод Чичавице,
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Мемед-паша покупио војску,
Па он паде на Мораву Бинчу,
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
И Наазар покупио војску,
Све Јуруке и Бугаре младе;
Прати војску Нишу бијеломе.
Кара-фејзо диже силну војску,
Силну војску, крџалије младе,
Те отиде Нишу бијеломе,
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Осман-паша силну бере војску,
Па опреми Нишу бијеломе;
Млоге спреми топе и кумбаре,
Да чекају Бушатли-везира.
Тада везир стаде брати војску,
Он покупи Малесију љуту,
И покупи Скадра на Бојани,
И покупи Миридита равна,
Покрај мора све Латине љуте,
И пред њима Ђон-Маркова сина;
И покупи све спахије редом,
Све спахије од Урумелије,
И делије од Анадолије;
Па кад било уочи недеље,
У суботу заучило подне,
Пукоше му на граду топови,
Ето везир из Скадра се крену,
Те удари преко Малесије,
Дође везир у Призрена града,
Онде седе за петнаест дана,
Док се силна сустигнула војска.
А кад било уочи недеље,
У суботу заучило подне,
Пукоше му на граду топови,
Таде везир из Призрена пође,
Те отиде у Косово равно,
У Липљану шатор разапео,
Онде седе за недељу дана,
Док се силна сустигнула војска,
Па се везир из Косова крену,
Те он паде на Мораву Бинчу,
Онде везир шатор разапео,
Те он седе три бијела дана,
Док се силна сустигнула војска.
Ондале се везир подигнуо,
Те отиде Нишу бијеломе;
Онде седе три недеље дана,
Док се силна сустигнула војска.
И на тефтер војску пребројио,
Изиђе му сто иљада војске.
Па кад било уочи недеље,
У суботу заучило подне,
Пукоше му на граду топови,   
Ето везир из Ниша се крену,
Крену везир силну млогу војску,
И понесе топе кавалије,
И повезе топе баљемезе,
И кумбаре, чим градове прима,
И лубарде, чим градове пали;
Па удари низ Мораву ладну.
Но да видиш чуда великога!
Колико су Турци пресилили,
Нагони се јунак на јунака,
Бре који ће понапријед поћи,
Ко ће прије Срба погубити,
А ко ли ће роба заробити,
А кад били испод Алексинца,
Лоша јих је срећа сусретнула:
Савила се насред друма гуја,
Љута гуја Петар од Добриње,
Насред друма шанац начинио,
Па у шанцу шатор разапео,
Под шатором пије ладно вино.
А кад Петра Турци опазише,
На Петра се Турци нагоњау,
Петар тури момке у параду,
На Турке је ватру оборио,
И Турке је љуто изранио.
Када виђе Бушатли-везире,
Где не може ништа на јуришу,
Таде војску натраг поврнуо,
Па намести табље и топове,
Те на Петра ватру оборио,
Оборио топе и кумбаре.
Према њему на Морави ладној,
Онде беше Младене везире,
И са шњиме војвода Станоје,
И са шњима до два обор-кнеза:
Једно беше обор-кнеже Јефто,
А друго је обор-кнез Милоје;
Сви гледају јаде према себе.
Турци бију Петра од Добриње,
Бију њега топом и кумбаром;
Тешко му је војска изгинула,
Што остало, све се поплашило,
И свакоме лице потамнело
Од проклета топа и кумбаре,
Од брзога праа и олова.
Често Петар по бедену шета,
По бедену и по метеризу,
Те огледа страже и капије,
И слободи сву дружину редом;
Ето пуче проклета кумбара,
Те удари Петра господара,
Удари га у десницу руку,
Клону рука низ чошну доламу;
Но је јунак, Бог му помогао!
Те не уче Петар ни лелече,
Да не тура страве у дружину,
Да не квари ћефа војводама;
Тек се маши дебелу ђогину
Те отиде Младену везиру,
Па Младену ријеч говорио:
„Бог т’ убио, Младене везире,
„Да л’ не видиш, њима не видео!
„Да л’ не видиш, да л’ за нас не ајеш?
„Тешко мене досадише Турци,
„Досадише топом и кумбаром,
„Млога ми је војска изгинула,
„Што остало, све се поплашило,
„И сваком је лице потамнело
„Од проклета топа и кумбаре,
„Од брзога праха и олова;
„И ја сам се, брате, обранио,
„Обранио у десницу руку:
„Но ти прати војску на измену,
„Те потпуни мога Делиграда,
„Да ми Турци шанац не привате;
    „Вера моја и тако ми Бога!
    „Ако Турци мој шанац привате,
    „Приватиће сву нашу Србију.”
    Итро Младен Петра послушао,
    Те опреми војску на измену,
    И потпуни шанца Петровога.
    Мили боже, на свем тебе вала!
    Често ли се војске ударау,
    Ударау по пољу широку,
    По зелену лугу Моравскоме,
    Нагоне се у воду Мораву,
    Крвави се сва вода Морава
    Од јунака и добријех коња:
    Тако били три недеље дана.
    Докле Петру одлакнула рука,
    Он отиде под шатора свога,
    Под шатором ситну књигу пише,
    Па дозивље Туфекчију Стева:
    „Побратиме, Туфекчија Стево!
    „Ти понеси књигу у недрима,
    „Право иди у село Тополу,
    „Ка нашему господару Ђорђу,
    „Те му баци књигу на колено.”
    Узе књигу Туфекчија Стево,
    Па се маши хату маленоме,
    Оде право друмом широкијем,
    Те он дође у село Тополу,
    Онде нађе господара Ђорђа,
    Књигу њему на колено баци.
    Узе књигу господар Ђорђије,
    Па је даје писару Стевану.
    Узе Стево књигу прегледати,
    Књигу гледа, грозне сузе рони;
    Пита њега господар Ђорђије:
    „Мили куме, писаре Стеване!
    „Кака књига, кака ли је гласа?
    „И до сад су књиге долазиле,
    „Нијесмо их сузне пропраћали,
    „А данаске грозне сузе рониш.”
    Ал’ говори писаре Стеване:
    „Мили куме, господару Ђорђе!
    „Књига лоша, а лоша је гласа:
    „Књигу пише Петар од Добриње,
    „На њега су Турци навалили,
    „Навалио Бушатли-везире
    „С његовијех сто иљада војске,
    „Тешко Петру војска изгинула,
    „Што остало, све се поплашило,
    „И њино је лице потамнело
    „Од проклета топа и кумбаре,
    „Од брзога праха и олова,
    „Нама Петар ситну књигу пише:
    „ „Где си саде, господару Ђорђе?
    „ „Да се мени на невољи нађеш,
    „ „Да ми Турци шанац не привате;
    „ „Вера моја и тако ми Бога!
    „ „Ако Турци мој шанац привате,
    „ „Приватиће сву нашу Србију.” ”
    Кад то зачу господар Ђорђије,
    Он се маши џепу свиленоме,
    Те извади два дуката жута,
    Те их даје Туфекчији Стеву:
    „Нај’ ти, Стево, два дуката жута,
    „Те ти иди, те се напиј вина.”
    Па он диже силну своју војску,
    Све атлије и све токалије,
    Сваки носи џиду на рамену,
    До по џиде опшивено вуком,
    Да с’ јунаку не помичу руке;
    Те удари преко Шумадије;
    Леонтије Српски Митрополит,
    И он иде друмом широкијем,
    И са собом све води попове,
    И он вози велике топове.
    Дође Ђорђе равну Крагујевцу,
    Но са града покликнула вила,
    Баш са града према манастиру,
    Манастиру бијелу Коњицу,
    Она зове Бушатли-везира:
    „О везире, жалосна ти мајка!
    „Да л’ не знадеш, да л’ за се не ајеш?
    „Ето на те Црнога Ђорђија
    „Са његовом силном млогом војском!
    „Све атлије и све токалије,
    „Сваки носи џиду на рамену,
    „До по џиде опшивено вуком,
    „Да с’ јунаку не помичу руке;
    „Леонтије Српски митрополит,
    „И он иде друмом широкијем,
    „И са собом све води попове,
    „И он вози велике топове;
    „Вера моја и тако ми Бога!
    „Ако стигне господар Ђорђије,
    „Те затече тебе на Морави,
    „Да ти имаш крила соколова,
    „Не би перје изнијело меса:
    „Бијежаћеш, но побећи не ћеш;
    „Бранићеш се, одбранит’ се не мо’ш;
    „Молићеш се, помоћи ти не ће.”
    Кад то зачу Бушатли-везире,
    У поноћи учинио лонџу:
    Он дозива паше и бегове
    И остале њине поглаваре,
    Сваки својој заказаше војсци,
    Од петала они подранише,
    Плећи даше, бијегати сташе.
    Мили Боже, на свем тебе вала!
    Кад иђаху низ Мораву Турци,
    Све скакаху Турци, ка’ јелени;
    А кад ли се натраг поврнуше,
    Отидоше Турци, ка’јебени.

Бој на Лозници



Бој на Лозници
Затјече се паша Али-паша
У Зворнику у својему граду 
 
На ћитапу своме алкурану:
„Ој да би ме не родила мајка
„Ни влахиња ни млада Туркиња,
„Већ кобила, која хата мога,
„Хоћу силну покупити војску
„По Зворнику и по Мулалуку;
„Па ћу звати пашу Сребрницу,
„Херцеговце соколове Турке,
„Мостаране до мора јунаке;
„Па ћу звати млоге капетане,
„Крајишнике љуте убојице,
„И четири санџак-алајбега,
„Седам паша са седам санџака,
„И осмога пашу учтуглију;
„Кад сакупим војску у Зворника,
„Поградићу орахове шајке,
„Шајке лаке, орахове лађе,
„У Зворнику, у мојему граду,
„Па ћу шајке спустити низ Дрину,
„Ја пред војском покрај Дрине поћи,
„С војском сићи до поља Тичара,
„На Тичару с војском Дрину прећи,
„На Лозницу хоћу ударити,
„На Лозницу, моју ђедовину,
„Коју ми је ђеде освојио,
„У Косову пољу задобио,
„У Косову на свијетлу сабљу,
„Па од мене Раци преотеше,
„Преотеше на љуту срамоту
„Код мојијех пет стотина кмета;
„Сад ја кмета немам ни једнога.
„Мислим сјести у б’јелу Лозницу
„До Илијна ил’ до Пантелијна;
„А кад сједнем у б’јелу Лозницу,
„Поватаћу влашке поглавице:
„Јакова ћу на колац набити,
„А Луку ћу жива одерати,
„Милоша ћу с коњма истргати,
„Чупића ћу бритком сабљом посјећ’,
„Цинцара ћу на ватри спалити;
„Кучку курву Богићевић-Анту,
„Који ми је Јадар посвојио
„И под своје крило приватио,
„Хоћу њега на коло вргнути.
„Ја не могу рала уватити,
„Нит’ умијем орат’ ни копати,
„Веће хоћу тако урадити,
„Да би своју изгубио главу;
„Већ с’ овако живљети не може.”
То говори паша Али-паша,
То говори, ал’ Бога не моли,
Већ окрете силну купит’ војску
По Зворнику и по Мулалуку:
Књигу пише, посла Сребрници,
Другу посла на Херцеговину,
Трећу посла бијелу Мостару
На Мостарце до мора јунаке,
А четврту Босанском везиру,
Учтуглији паши Кукавици;
Пету посла у крајину љуту,
На тридесет и три капетана;
Шесту посла, брате, на четири,
На четири санџак-алајбега;
Седму посла ев’ књигу клетвену
На Бошњаке Турке Мусломане,
На мечете и на све џамије,
На све хоџе и на мујезине:
„Ко је Турчин и Турског племена,
„Те га јесте Туркиња родила
„И Турскијем мл’јеком задојила,
„Те вјерује свеца Мухамеда,
„Нек се диже тући ђаурина:
„Ђаури нам тешко додијаше,
„Нашег цара прво уцв’јелише,
„Уцв’јелише, за срце ујеше:
„Двије њему земље освојише:
„Ођунлију и Маћедонију;
„Исјекоше Турке јењичаре,
„Јењичаре, цареве синове,
„А градове б’јеле поурваше,
„Од џамија цркве поградише;
„И те би им јаде опростили,
„Ал’ видите л’, ђе ће горе бити?
„П’јани власи мировати не ће;
„По Зворнику и по Бијељини
„Ми се Турци маћи не смијемо
„Од влашкијех љутијех змајева,
„Прелијећу преко воде Дрине,
„Па се наше Босне приваћају,
„Дочекују по друмов’ма Турке,
„И русе им ос’јецају главе;
„Из чаршије изић’ не смијемо
„Нит’ на воду Дрину извирити;
„Нека знате, више ћ’ јада бити:
„Сву ће нашу Босну посвојити:
„Од’те, дођ’те, ако Бога знате!”
Оде књига по свој Босни славној
На све Турке Турске поглавице,
Када Турци књиге проучише,
Низ образе сузе прољеваше,
Па скочише на ноге јуначке,
Из подрума коње изведоше,
Припасаше свијетло оружје,
Са сви страна војску сакупише,
Па Зворнику граду одведоше.
Када се Турци под Зворник слегоше,
Те их паша на тефтер узео,
Ал’ Турака сто хиљада дође.
То је паши врло мило било,
Па он гради орахове шајке,
Шајке лаке, орахове лађе,
У Зворнику у својему граду;
Па он шајке отиште низ Дрину,
А он с војском покрај Дрине сиђе,
Па Тичару с војском Дрину пређе;
Изиђоше у поља Лозничка,
Украј Дрине табор учинише
И Лозничка поља притискоше:
Све је бијел чадор до чадора,
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља кано чарна гора,
Све с’ вијају по пољу барјаци
Кано мрки по небу облаци;
Товни коњи, а бијесни Турци,
На алаје по пољу одлазе,
На Лозницу попријеко гледе.
Ту су Турци мудри и паметни:
Бише Турци украј воде Дрине,
Бише Турци за петнаест дана,
Но шћедоше заметати кавге.
А кад своју одморише војску,
Па се војска у једно сустиже,
Прије зоре и бијела дана,
Лозници се граду прикучише,
На Лозницу сложно ударише,
Прве Турци шанце освојише
И по шанцу адет поставише:
По бедену вргоше барјаке,
А у шанцу амаз проучише;
На Лозницу на град ударише,
Како Турци нагло ударају,
За беден се рукам’ приваћају,
Лозница се из темеља креће.
У граду су до три војеводе:
Прво јесте Српска војевода
Од Лознице Богићевић Анто,
А друго је Српска војевода
По имену Милош од Поцерја,
А треће је Српска војевода
Ја из Шапца Бакал Милосаве.
Трчи Анто по бедену граду
Кано соко по јелову грању,
По бедену поређа барјаке,
А Србине меће на бусије;
Виче Анто грлом бијелијем,
Виче Анто, к’о да соко кликће,
Око себе Србадију рабри:
„О Србини, не бојте се, браћо!
„Пун’те пушке, а туците Турке;
„Нек је Турак’ сто хиљада војске,
„Нас у граду двадесет стотина,
„Нека знате, разбићемо Турке.
„Не жалите праха ни олова,
„У мене је за доста џебане:
„Да ложимо три мјесеца дана,
„Да ложимо, војску би гријали:
„Џебане нам нестати не може.”
Стоји цика Српскијех пушака,
Јаук стоји око град’ Турака;
Црвен пламен свезан је за небо
А од оне ватре из пушака.
Бој чинише три бијела дана:
Ни престаше, нити сна имаше,
Ни сједоше, ни љеба једоше,
Нит’ стадоше, нити воде пише;
Нагло Турци на град ударају,
Ништа Турци успрегнути не ће.
Бре какав је Поцерац Милошу,
И какав је Бакал Милосаве,
Прије би се они помамили,
Него би се Турцима предали.
Излијеће Поцерац Милошу,
Излијеће на горњу капију,
На ђогату коњу крилатоме,
Па сијече Турке око града;
Ту се Милош не зна уморити,
Док под собом коња не озноји;
А кад ђогат под њиме сустане,
Он се онда ев’ у град поврати,
Ђога сјаше, дората узјаше,
Па изгони дора на капију,
Све једнако Милош с’јече Турке,
Јер се Милош не зна уморити.
С другу страну на доњу капију
Излијеће Бакал Милосаве
На јагрзу коњу великоме,
Па сијече Турке око града;
Ту се Бакал не зна уморити,
Већ разгони Турке око града,
Док под собом коња не умори;
Кад јагрза у пјену учини,
Тад се с коњем он у град поврати,
С оног сјаше, а другог узјаше,
Па једнако он разгони Турке.
Ко ће сили Бож’јој одољети?
Ко л’ побити све цареве Турке?
Све једнако бојак без престанка:
Нити знаду, кад им данак прође,
Данак прође, кад ли ноћца дође:
Све једнако магла од пушака.
Дан четврти кад је освануо,
Ев’ пошета Богићевић Анто
По Лозници по бедену граду:
Анто гледа свуда око града,
Јесу л’ Турци ишто узмакнули;
Турци нису ништа узмакнули,
Већ се граду ближе примакнули.
Кад то виђе Богићевић Анто,
Препаде се Богићевић Анто,
Па процвиље из грла бијела,
Цвили Анто како љута гуја,
Како љута гуја под каменом,
Вели Анто: „Јаој моја мајко!
„Мили Бого! Што ли ћу ти јако?
„Сад ће Турци Лозницу узети,
„Ми војводе главе погубити,
„Сиротиња муке допаднути;
„Ја не жалим нит’ се тога страшим,
„Ми војводе што би изгинули,
„Али што ће наше јадне душе?
„Душе не ће виђет’ Бож’јег лица:
„Сиротиња с нас муке допада.”
Ту му дође Поцерац Милошу,
Крвава му сабља до балчака
И десница до рамена рука,
Сијекући око града Турке,
Милош тјеши Богићевић-Анту:
„Ја мој брате, Богићевић-Анто!
„Немој тужит’, не плаши Србова,
„Еда Бога и Богородице!
„Како смо се побили с Турцима,
„Ево има шест година дана,
„Ђегођ смо се Турцим’ ударили,
„Свагђе јесмо Турке разбијали:
„Добре коње у срму облисмо,
„У скерлет се чоху обукосмо,
„Све од Турак’ што смо добивали;
„Еда и сад Турке разбијемо,
„Од Турака шићар добијемо!”
Ал’ бесједи Богићевић Анто:
„А мој брате, Поцерац Милошу!
„До сад смо се с Турцим’ ударали,
„Кад на Турке огањ оборимо,
„Одмах почну Турци узмицати,
„А сад Турци узмакнути не ће;
„Је ли бојак три бијела дана?
„Је ли ово ватра без престанка?
„Ништа Турци узмакнути не ће,
„Већ се ближе прикучују граду,
„На Лозницу нагло ударају:
„Сад ће Турци Лозницу отети,
„Ми војводе главе погубити,
„Сиротиња муке допаднути.
„Слатки Бого! што ли ћу ти јако?”
Ал’ ето ти Бакал Милосава,
Крвава му сабља до балчака
И десница до рамена рука,
Сијекући око града Турке, 
 
Бакал кара обје војеводе:
„Не будал’те, двије војеводе!
„Ил’ сте луди, ил’ сте се препали?
„Што се, болан, ’нако не владате,
„Ко су с’ старе војводе владале?
„Ђе је вама дивит и хартија?
„Што ви ситну књигу не пишете,
„Не пишете, па је не шаљете
„Б’јелу Шапцу, Лазаревић Луки,
„Комендату од Шапца бијела,
„Нек вам даде индат у Лозницу?
„Другу пиш’те, Чупићу пошљите,
„Трећу пиш’те шеру Парашници
„Голом сину Зеки буљубаши:
„Та они су на гласу јунаци,
„Њих се боје сви Турци Бошњаци;
„Ако нама од њих помоћ дође,
„Нека знате, разбићемо Турке.”
Кад то чуо Богићевић Анто,
Та онда се пера осјетио.
Узе Анто перо и хартију,
Дркћу руке, писати не може,
Веће даде Поцерцу Милошу:
„Нај ти, побро, Поцерац Милошу!
„Нај ти, побро, перо и хартију,
„Књигу пиши, ја ћу говорити.”
Узе Милош дивит и хартију,
Милош пише, а говори Анто.
’Вако Анто у књизи говори:
„Господару, Лазаревић Луко!
„Ја из Шапца Српски комендате!
„Или чујеш, болан, ил’ не чујеш?
„Или за нас хајеш, ил’ не хајеш?
„На Лозницу Турци ударили
„И прве нам шанце освојили
„И по њима адет поставили
(По бедену уд’рили барјаке),
„И у њима амаз проучили,
„А Лозницу града опасали;
„Нагло Турци на град ударају,
„За беден се рукам’ приватају,
„Лозница се из темеља креће,
„Хоће Турци Лозницу узети.
„Да ти видиш, Лазаревић Луко,
„Ја каква је сила у Турака!
„И какви су коњи у Турака!
„Још да Турци пију рујно вино,
„Рујно вино јал’ бистру ракију,
„Би нагнали своје добре коње,
„Би Лозници на беден скакали;
„Ал’ не пију вина ни ракије,
„Па уздама коње пометају.
„Дај нам индат до неђеље прве,
„Ако ли нам не дадеш индата,
„Ја индата до неђеље прве,
„Када буде у свету неђељу,
„Ја ћу Турцим’ предати Лозницу:
„Бранити се више не можемо.”
Оде књига Шапцу бијеломе.
Учи књигу Лазаревић Луко,
Учи књигу, грозне сузе лије;
Другу Луко на кољену пише,
Те је шаље бијелој Лозници,
А на руке Богићевић-Анти
И свом побру Бакал-Милосаву
И Милошу, крилу од Поцерја:
„Чујете ли, до три војеводе!
„Браните се, не дајте Лознице
„Ја у Турке у проклете руке,
„Не дај града без велика јада,
„Без прољева крви од Србина;
„Не ће проћи три бијела дана,
„Стићи ће вам помоћ са свих страна,
„Виђећете јада од Турака.”
Оде књига бијелој Лозници.
Оде Луко друге књиге писат’:
Прву пише, шаље у Љешницу
Ев’ из Борка Симеуну кнезу:
„Симеуне, Бијоградски кнеже!
„Не распусти Бијоградске војске,
„У Љешници дочекаћеш мене:
„Лозница нам у невољи цвили,
„Ваља дават’ индат у Лозницу
„И Србињске избављати душе
„Од Турака из нечисте руке.
Другу пише, те Чупићу шаље:
„О Чупићу, змају из Ноћаја!
„Војску купи, хајде у Љешницу,
„Лозница нам у невољи цвили.”
Трећу пише, шаље Парашници,
Голом сину Зеки буљубаши:
„Голи сине, буљубаша Зеко!
„Дед’ устани и голаће крени,
„Да си брзо у бјелу Љешницу,
„Лозница нам у невољи цвили.”
Једну пише, те Катићу шаље:
„О војводо, Катић Симеуне!
„Деде крени твоје Прекодринце,
„Ти си џаба госпоство добио,
„Сад ћ’ у тебе срећу окушати;
„Да си брзо у Љешницу бјелу,
„Лозница нам у невољи цвили,
„Онђе ћу те виђет’ код Лознице,
„Онђе ћу ти љебац поклонити.”
Кад Чупићу ситна књига дође,
Чупић учи, грозне сузе лије,
Главом маше, зубима шкргуће,
Јер је Чупић тешко обољео,
И тешко га болест обрвала
Па се коња држати не може.
Викну Чупић слуге и дворане:
„Чујете ли, моје вјерне слуге!
„Трч’те боље по богатој Мачви,
„Поздравите моје буљубаше:
„Побра Луку, Јосиповић Перу,
„С Богатића Ковић Михаила,
„А од Дрине Бјелић-Игњатију,
„И поздрав’те Срдана Илију;
„Моји момци, лави одабрани!
„Јаш’те коње, хајте у Љешницу,
„Војску куп’те по богатој Мачви,
„Хајте листом у Љешницу б’јелу:
„Лозница нам у невољи цвили.”
Буљубаше кад чуше Чупића,
Сви скочише на ноге јуначке,
И по Мачви војску покупише,
Без Чупића лавови одоше,
Луко купи око себе војску
Ја по Шапцу и около Шапца,
По Посављу око воде Саве,
По Тавнави и по Поцерини;
На мах Луко покупио војску.
У Љешницу шанцу дојездише
Једног сата а једног минута,
Поглавице уједно дођоше
У по с’ ноћи онђе састадоше.
Једнако је бојак на Лозници:
Пушке праште, а топови гуде,
Испод неба лијећу лубарде:
Све баљемез баљемеза виче,
А лубарда лубарду дозива.
Ту Србињи спавати не могу:
Уста Луко, пође по логору,
Па он себе зове поглавице:
„Чујете ли, Српске поглавице!
„И ви браћо, мали и велики!
„Послушајте, што ћу бесједити:
„Ако Бог да и Богородица,
„Те се сјутра с Турцим’ ударимо,
„Дете, браћо, да се не издамо:
„Ко издао, издало га љето!
„Бијело му жито не родило!
„Стара њега мајка не виђела!
„Њим се мила сестра не заклела!
„Јоште, браћо, да вам ово кажем:
„Који би што у боју добио,
„Да добије везирово благо,
„Нека другу не даде исета,
„Проклет био, ко од њег’ искао!
„Свако себе нек шићара тражи.
„Хајте, браћо, бијелој Лозници,
„Он ј’ тежак бојак без престанка.”
То рекоше, на ноге скочише,
Сви коњици коње посједоше,
А пјешаци пушке докопаше;
Све с’ коњици по два поређаше,
А пјешаци по два загрлише;
Поглавице напријед пођоше.
Из Љешнице у по ноћи пошли,
Па на Јадар воду ударише,
Док Србињи Јадар пребродише,
Први Србљи у Руњане дошли,
Још посљедњи Јадар прелажаху,
У Руњаним’ ишчекат’ се хоће
Код студене воде Теферича
У Руњанским зеленим шљивицим’,
Ту по ладу попадала војска:
Ко с’ угриј’о, водом с’ разлађује,
Ко је жедан, ладну воду пије,
Ко водицу, ко љуту ракију;
Пјешадија у пушке загледа,
А коњици колане притежу, 
На Лозницу попријеко гледе.
Опет Луко пође по логору,
Стаде Луко разређиват’ војску,
Куд ће који уд’рит’ поглавара,
’Вако рече Лазаревић Луко:
„О из Борка кнеже Симеуне!
„Ти удари јунак од Истока,
„Од Истока са својега сента,
„Уза Штиру, уз воду студену;
„А бимбаша, Катић Симеуне!
„Ти удари пољем од Липнице,
„Ту ћ’ у тебе срећу окушати.
„Голи сине, Зеко буљубаша!
„Добро чувај брда и Гучева,
„Утећи ће у планину Турци;
„А ја одо с мојом кумпанијом
„Од куда су понајтјешњи кланци,
„Од Запада покрај воде Дрине.
„Ви Мачванске чујте буљубаше!
„Чупићеви лави изабрани!
„Кад Чупића међу вама нема,
„Ви хоћете друмом ударити,
„Ево друмом најнапред на Турке:
„Ви најприје заметните кавгу,
„Нека буде сваколика кавга
„На онога Срдана Илију,
„И нек буде срећа Срданова.”
То рекоше, па се посулише,
Сваки своју страну разматраше;
Ал’ је мука на бој ударити.
Турци бију једнако Лозницу,
Три војводе по Лозници оде,
Ев’ погледа Милош у Руњане,
Милош најпре Србе опазио,
Па дозивље Богићевић-Анту:
„Побратиме Богићевић Анто!
„Кака ј’ војска по брдим’ Руњанским?
„Ако оно Турцим’ индат иде,
„И још оно буде Турска војска,
„Нико не ће остат’ од Србина,
„Српска ће се св’јећа утрнути;
„Ако л’ оно буде Српска војска,
„Тере нама сада индат стигне,
„Сад ћеш виђет’ јада од Турака.
„Деде узми дурбин од биљура,
„Не би л’ војску на дурбин познао.”
Узе Анто дурбин од биљура,
У шљивике Руњанске погледа,
И познаде, да је Српска војска,
И познаде Лазаревић Луке;
А кад позна Богићевић Анто,
Он казује Милошу Поцерцу:
„О Милошу! нама индат дође!
„Ено Луке славна комендата.”
Онда рече Поцерац Милошу:
„Побратиме, Богићевић Анто!
„Ти обуци све Турске хаљине,
„И ти узми три, четири друга,
„Кроз Турску се војску прокрадите,
„Па идите у Руњанске башче:
„Ако Србља буде са јабане,
„Та не знаду од куд уд’рит’ ваља,
„Ваља тебе уредити војску.”
Кад то чуо Богићевић Анто,
Узе Анто три, четири друга,
Обукоше све Турске хаљине,
Па на добре коње посједоше,
Кроз Турску се војску прокрадоше
И одоше баш пред Српску војску.
Кад с’ машише брда Руњанскога,
Од Турака нико их не виђе,
Разма један паша Али-паша;
Али-паша Турцим’ бесједио:
„Јењичари, моја ђецо драга!
„Ен’ утече градска поглавица,
„Од Лознице Богићевић Анто,
„Јал’ утече, јал’ по индат оде:
„Сад јуришом хајте на Лозницу,
„Готова је бијела Лозница.”
А кад, болан, Турци алакнуше
И Лозницу града опасаше!
Туку града са четири стране:
С једне стране топовима туку,
С друге стране бојним лубардама,
С треће стране лагум поткопаше,
А с четврте јуриш без престанка,
Трчи Милош по Лозници граду,
Око себе Србадију рабри:
„Не бојте се, Србљи, браћо драга!
„Пушке пун’те, а туците Турке,
„Сад ће нама лијеп индат стићи,
„Виђећете јада од Турака.”
Какав огањ гори на Лозници,
Црвен пламен до неба свезали.
Дође Анто Српскоме логору,
Опази га Лазаревић Луко,
Пред Анту је Луко потрчао,
Са Антом се у образ пољуби,
Немају се кад за здравље питат’,
Веће рече Лазаревић Луко:
„Како ј’, брате, Анто, у Лозници?”
Анто проли сузе низ образе,
Антонија нема шта казиват’:
„Видиш, Луко, како ј’ у Лозници!
„Сад су Турци ушли у Лозницу,
„Па се сада кољу по Лозници,
„Већ потец’те, ако Бога знате!”
Онда Луко викну поглавице:
„А Србињи! Свак на своју страну.”
Па коњици коње посједоше,
Па пјешаци пушке загрлише,
Па Лозници граду потекоше,
Најнапријед Срдане Илија,
И пред њима Пурко бајрактару,
Он пјешице свилен барјак носи,
Барјак носи, војсци калаузи,
А Илија за њим на ђогату.
Најпре Турци вишеше Илију
И пред њиме Пурка барјактара,
Па се Турци тада препадоше,
Кад Илију за собом виђеше,
Па се Турци натраг окренуше,
Не би л’ како узбили Илију,
На Илију огањ оборише;
Ал’ Илија успрегнути не шће,
Већ подвикну к’о да пије вино,
Па на Турке јуриш учинио;
Са сви страна Србљи ударише,
Једнолико сложно ударише,
И на Турке огањ оборише,
Кано грозна киша из облака,
Тако с’ просу пушка од Србаља.
Кад то виђе Поцерац Милошу,
Он на граду отворио врата,
Па из града јуриш учинио,
Са свих страна забунише Турке.
Боже мили и Богородице!
Кад се двије ударише војске,
Једно Српска, а друго је Турска,
Стоји цика тананих пушака,
Стоји јаук рањених јунака;
Ето гребу мачи гребештаци,
Ев’ шкргућу кости од јунака;
Јека стоји убојних топова,
Земља јечи, ведро небо звечи,
А све зељош зељоша дозива,
Виш’ њих јарко помрчало сунце
Од онога праха и олова.
Турци даше плећа, побјегоше
Дрини води ладној на обалу:
Ето паше на ноге скочише,
А на добре коње посједоше,
Дрини води ладној утекоше;
Оставише убојне топове
И џебану, што је за потребе,
И бубњари бубњеве бацише,
И свирачи свирале бацише,
Побацаше зиле и борије,
Погубише ситна ћиманета.
Мили Бого! чуда големога!
Да се коме чуда нагледати,
Како Српске сабље сијевају,
Мртве Турске главе зијевају!
Те не оста Србљин у дружини,
Који Турске не одс’јече главе.
Што Турака од сабље утече,
На Дрину их воду наћераше.
Колика је Дрина вода ладна,
А на њојзи нигђе брода нема,
Ту је Турчин тада пребродио,
Ђе је који доспјети могао.
Преко Дрине мало ко пријеђе,
Камо чудо, што у Дрини оста!
Дрина вода не тражи тефтера,
Веће ждере без броја јунаке. 
Бого мили и Богородице!
Од како је постала Лозница,
Нису љепше Србљи задобили,
Него тада, кад разбише Турке,
Од Турака шићар задобише
Ова пјесма свјема Србињима,
Од мен’ пјесма, а од Бога здравље!

Translate

Ime i prezime Baja Pivljanina je Dragojlo Nikolić, a rođen je u starohercegovačkom *plemenu Pivljana* negde oko 1630. godine.   Dana 7. ma...