КО СУ ОНА ТРИ ДОБРА ЈУНАКА

КО СУ ОНА ТРИ ДОБРА ЈУНАКА
 (Љета Господњег 14.01.1987. Мостар Љубан Дука)

Кажу гусле и острошке виле
Кад су битке са Турцима биле
На бедеме Оногошта града
Да таквије не бијаше јада
У хиљаду и осме стотине
Седамдесет и седме године
Није било црњега мегдана
Није шала два мјесеца дана
Сила силу по мегдану гони
Док се војска турска преполови
Одолити Турци не могоше
И у тврди Никшић утекоше
Држе Срби Турке у опсади
Кад су Турцим додијали јади
Истакоше бијеле заставе
Не могоше Србе да уставе
А кад Срби Никшић одузеше
И побједу славну однијеше
И из града војску истјераше
Скендер бега и Османа паше
Уз велике губитке и ране
Само оста Мушовић Османе
Бога моли зора да осване
И турскога свеца Мухамеда
Да се и он Црногорцим преда
Не помишља ко некад на славу
Само живу да извуче главу
Треба дати Књаз Николи кључе
Није више што бијаше јуче
Гледа Осман са високе куле
Како горе турске карауле
Како српски кликују јунаци
И српски се виjоре барјаци
Бег се мршти и од јада хуче
Док топ српски изненада пуче
Пред капијом од Никшића града
Припрема се велика парада
Коњ до коња под јунацим рже
Јунаци се за рамена држе
Над њима се крсташ барјак вије
Присркују жежене ракије
Накривили црногорке капе
Зађенули оштре бјелосапе
За канице и кожне силаве
Сви кликују, пјевају и славе
Један другог у образе љуби
Бјецкају им кроз бркове зуби
Дозивају један другог брате
А дуги им џефердари пламте
Неким теку од радости сузе
Књаз Никола што град Никшић узе
Бојне токе ордења им ките
Сред војвода и јуначке свите
Књаз Никола на своме Зеленку
Сабљу држи намјешта челенку
Сердар Јолу говори и Пеку
„ Зовите ми хитно бригадире
Све сердаре и све командире
Да ми кажу најбољег јунака
Док је пао Никшић од Турака
Нек припаше јуначко оружје
Нека први у град Никшић уђе
Да се прича докле Зета тече“
Кад то Књаже војводама рече
Војводе се на муци нађоше
Па кроз војску јуначку одоше
Од барјака српског до барјака
Најбољега тражити јунака
Једни хвале Миљанова Марка
Други Пека и Јола сердара
Трећи змаја Сочицу Лазара
А четврти Бошка капетана
А сви скупа старога Стојана
Што бијаше српскије бораца
Херцеговац и Црногораца
Ал се Стојан с Књазом омрзнуо
А поп Мило јуче погинуо
Једни веле нек иде Илија
Други кажу бољи је Милија
Трећи веле нека иде Ђоко
А четврти још је бољи Јоко
Пети кажу нека иде Вуле
Шести веле бољи је Радуле
А кад су се вође састануле
Сложише се да не бјеше лава
Ко Перишин што је Милована
Црногорца нити Херцеговца
Кад јунака доведоше Књазу
Озари га румен по образу
Стаде момак пред Николу Књаза
Па овако господару каза
„ Нећу Књаже образа ми мога
За Новака жива Рамовога
Коме нема по јунаштву равна
Новак ваља за два Милована
Нек он први испред тебе прође
Зовите га он је данас ође
Над Новака нем бољег јунака
Нит у Срба нити у Турака“
То рекоше па по њег одоше
А кад Новак стаде испред Књаза
Поздрави га па му и он каза
„ Нећу Књаже стрикових ми рана
Док је жива Лучина Јована
И Перишин док је Милована
Николића и Павићевића
Није бољи Новак Јововића
Не би боја и не би мегдана
Окле нису доносили рана“
Па спремише курира лагана
Да позове Лучина Јована
А кад Јован пред војводе стиже
И господи примаче се ближе
Поклони се и поздрави Књаза
Па је и он ко Милован каза
„ Док је Књаже Рамова Новака
Не тражите бољега јунака
Волио би погинути Књаже
Него сјутра да ми неко каже
И изгубит са рамена глава
Да помрачих Новакову славу
И Перишин док је Милована
Не зовите Лучина Јована“
Кад се свита виђе на невољи
Да одлучи ко је јунак бољи
Тајац наста и мучна тишина
Но да видиш два јуначка сина
Приђе Јован и с њим Миловане
Један с једне други с друге стране
Загрлише Рамова Новака.
То су она три добра јунака
Што су били на сваком мегдану
И уђоше на капију главну
Загрљени од Никшића града
Какви нису уљегли никада
Од како је српскога Никшића
Три јунака ко три Обилића
У ођелу јуначком и ратном
Књаз Никола за њима са пратњом
Кад то други јунаци виђоше
Неким сузе низ лице пођоше
Завикаше стогодишњи старци
„Ко су људи то су и јунаци
Ко је јунак од вајкада зна се
Тог врлине прво људске красе“
Загрљени кроз Никшић одоше
Кад минуше Мушовића ћоше
Од тврдије бедема и кула
Што бијаше Турака и була
Све их гледа с високих дивана
Мушовића Осман капетана
Кад их Осман са чардака виђе
Он пред свиту Црногорску сиђе
Књаз Николи приђе и поклони
И овако стаде да говори
„Ево Књаже твог најдражег дана
А најцрњег Мушовић Османа
И несретне турске царевине
Нека ти је сретно каурине
Сојевићу и јуначки сине
Твој је мегдан и побједа зна се“
Па му сабљу скиде са кајасе
Нека војске обадвије виде
Па кад сабљу оковану скиде
Са биљегом из Стамбола стару
И пружи је српском господару
Руком спушта на обрве чалму
Онда тури руку у доламу
И из џепа дубоког извуче
Од Никшића позлаћене кључе
Па их Књазу црногорском пружи
И на главну капију продужи
Ђе се барјак црногорски вије
Иде Осман ко да Осман није
Згурио се а и сузио се
А од страха и изгубио се
Виш не личи на оног јунака
А кад виђе Рамова Новака
Како главу попа Мила носи
А господи турској не пркоси
Нит пркоси нит јунак пријети
Кукавички неће да је свети
Прође њега и све турско робље
Однесе је на витешко гробље
Да тијело и главу сједини
Рече Осман кадуни Ермини
„ Баш су ово соколови сиви
Овај народ и треба да живи
Нека живи Књаз и Црна Гора
Нек се шири до Јонскога мора
Кад су ваки људи и јунаци
Благо нашем и оцу и мајци
Када робље не дирају наше
Нек се стиде везири и паше
Српског Књаза и српског образа“
Љета Господњег 14.01.1987. Мостар Љубан Дука