Невјера љубе Груичине

Невјера љубе Груичине

Шатор пење Новаковић Груја
У планини више Дренопоља,
Под шатором седе пити вино,
Вино служи нејаки Стеване,
Максимија пред шатором везе,
Златом везе све по чистој свили;
Па беседи новаковић Груја:
”Максимија, моја вјерна љубо!
”Почувај ми пред шатором стражу,
”Оћу лећи мало да поспавам.”
Леже Грујо санак боравити,
Максимија пред шатором везе,
Ал’ ето ти три Турчина млада,
А беседи нејаки Стеване:
”О чујеш ли, Максимија мајко!
”Ено иду три Турчина млада,
”Оћу ићи бабу да пробудим.”
А беседи Максимија млада:
”Нису, сине, три Турчина млада,
”Већ су оно три млада трговца,
”Носе откуп твојему бабајку.”
Ал’ то дете не слушало мајку,
Него пође да пробуди бабу,
За њим трчи Максимија мајка,
Достиже га шатору на врати,
Удари га руком уз образе,
Како га је лако ударила,
Три пута се дете преметнуло,
Три му здрава искочила зуба,
А четири с места с’ померила.
У том дошла три Турчина млада,
Максимији Бога називају:
”Божја т’ помоћ, госпођо невесто!
”Чија с’ љуба, кога си витеза?
”Који те је витез накитио?” –
”А бога ми, три Турчина млада!
”Ја сам љуба Новаковић-Грује,
”Витез ме је накитио Груја.”
А беседе три Турчина млада:
”О госпођо, Груичина љубо!
”Издај нама Новаковић-Грују;
”Код Груице носиш чисту свилу,
”А код нас ћеш шетати по свили,
”А носити и сребро и злато,
”И бити ћеш кадунџика млада,
”И често ћеш на теферич ићи
”С кадунама од петка до петка.”
Два Турчина коње одседоше
Трећи Турчин поче беседити:
”Нете, Турци, жалосна вам мајка!
”Ви Груице ни видели нисте,
”Камо ли му на бој изодили;
”А ја знадем Новаковић-Грују:
”Кад је био од петнаест лета,
”Па ја туда кроз планину прођо,
”Он сеђаше, те благо бројаше,
”Ја повика туда кроз планину,
”Не би ли се дете уплашило,
”И не би ли у гору забегло,
”Не би л’ мене остануло благо, 
 ”Ал’ је дете срца јуначкога,

”Јуначкога срца слободнога,
”Скупи благо, спусти у џепове,
”Па потера мене кроз планину,
”Ја на коњу, Груица пешице,
”Да не беше гране вите јеле,
”Те му калпак са главе скинула,
”Доиста ме уватити ћаше,
”Већ док узе калпак те устаче,
”Ја забего у гору зелену;
”Потеже се Грујо буздованом,
”Пустимице добро нештедице,
”Да удари менека на коњу;
”Не погоди менека на коњу,
”Већ удари у ту виту јелу,
”Колико је лако ударио,
”Виту јелу из корена крену,
”И гране јој на земљу падоше.”
Не смеш’ Турци под шатор да иду,
Док не оде Максимија млада,
Те је Груји савезала руке,
И замаче сунџир око врата,
Триест алки четрдесет ока,
Онда њега притискоше Турци.
А кад скочи Новаковић Груја,
Три Турчина на себе понесе,
И четврту Максимију љубу,
И ћаше се отет од Турака,
Ал’ се сети нејака Стевана:
”Тешко мене до Бога вишњега!
”Турци ће ми дете заробити,
Турци ће ми дете потурчити,
”Па куда ће моја грешна душа?”
Кроз дете се предаје Турцима.
Кад Груицу савладаше Турци,
Љуби даше кићена зеленка,
Па и воде месту Дренопољу,
А када су на по пута били,
Ал’ запишта нејаки Стеване:
”Красни бабо, Новаковић-Грујо!
”Нејаке су ноге у Стевана,
”Већ не могу с коњма путовати.
”Турц’ у гори остати не даду,
”Камџојама бију по очију.”
Просу сузе Новаковић Груја:
”О Стеване, моје чедо драго!
”А шта ће ти баба учинити?
”Кад су баби савезане руке;
”Иди моли Максимију мајку,
”Е да би те приватила мајка,
”Ма бабина кићена зеленка.”
Моли дете Максимију мајку:
”Максимија, моја мила мајко!
”Привати ме на коња витеза,
”Нејаке су ноге у Стевана,
”Те не могу с коњма да путују.”
Ал’ орјатка орјатско колено
Са коња га удара камџијом:
”Ид’ од мене, орјатско колено!
”Да сам тела на коња примати,
”Те вас не би предала у Турке.”
Кад дођоше месту Дренопољу,
Турци пењу два свил’на шатора,
Један шатор Груји и Стевану,
Други шатор Максимији младој.
Два Турчина очли Дренопољу.
Трећи оста чувајући стражу.
Кад су дошли паши Дренопољском,
Они кажу паши Дренопољцу:
”Господине, пашо Дренопољски!
”Лепога смо роба задобили,
”Лепа роба, Новаковић-Грују,
”И Грујина нејака Стевана,
”И његову Максимију љубу;
”Каква ј’ красна госпођа невеста,
”Лепоте јој на крајини нема,
”Лице јој је вредно Цариграда.”
А паша се маши у џепове,
Те им даде стотину дуката;
”Ево, Турци, стотина дуката,
”Јед’те, пијте, до у јутру, Турци!
”Кад у јутру робље доведете,
”Башка ћу вам бакшиш поклонити,
”Ком’ агалук, коме ли спаилук.”
Узеш’ Турци стотину дуката,
Па пођоше по свем’ Дренопољу,
Они траже слатке медовине,
Ал’ не могу медовине наћи,
До у неке крчмарице Маре,
У Груине Богом посестриме:
”Снашо Маро! дај нам медовине,
”Лепога смо роба задобили,
”Лепа роба Новаковић-Грују,
”И Грујина нејака Стевана,
”И Грујину Максимију љубу,
”Каква ј’ красна госпођа невеста!
”Што је лепа, то је одевена.”
Кад је чула крчмарица Мара,
Она стаде сузе просипати,
Од Турака заклања рукавом:
”Јао Грујо, Богом побратиме!
”Трипут си ми био на невољи,
”Трипут си ме ропства опростио,
”А јако си у ропство запао!”
Она Турком медовину даје,
А баш полак насу бенђелука,
А на тврди санак намењује,
Нек спавају три Турчина млада
Док се Груји не опросте руке.
Пак одоше два Турчина млада,
И однеше слатку медовину.
А кад Турци под шатор дођоше,
Ев’ седоше пити медовину,
Максимија медовину служи,
Како коме чашу додаваше,
Онако је сваки и пољуби,
Сваки јој се под гръоце маша.
Опише се три Турчина млада,
Опише се како земља црна,
Па поспаше, како да помреше.
А стала је Максимија млада,
Она стала, пак мисли размишља:
”Та ако ћу код двојице лећи,
”Трећему ћу жао учинити.”
Све је мисли на једно смислила,
Сави скуте и бијеле руке,
Свој тројици леже чело главе.
А када је у по ноћи било,
Заплака се нејаки Стеване:
”Јао бабо, тешко сам ти гладан!”
А беседи Новаковић Груја:
”О Стеване, моје чедо драго!
”А шта ће ти учинити бабо?
”Кад су баби савезане руке;
”Иди, сине, под шатора мајци,
”Те укради ноже од матере,
”Те пресеци на руку конопце,
”Онда ће те наранити бабо.”
Ал’ је дете колена ајдучка,
А јуначка срца слободнога,
Те отиде под шатора мајки,
И украде ноже одматере;
Ал’ детету невоља голема:
Ножи тешки, а дете нејако,
Једва ноже довуче до бабе,
Оберучке једва подигнуо,
Те наслони ноже на конопце,
Па повуче ноже по конопцу,
Те пресече на руку конопце,
Посеч’ Грују по десници руци,
Из ру ке му црна крвца пође;
Писну дете, кано гуја љута:
”Јао бабо, посеко ти руку!”
А беседи Новаковић Груја:
”А не бој се, Стево, чедо моје!
”Крв не иде из бабине руке,
”Него иде крвца из конопца.”
Кад се Груји опростише руке,
Онда Грујо на ноге устаде,
Па се часну крсту прекрстио,
Поменуо оца Николаја,
И недељу и васкрсеније,
И велико часно ванђелије,
Па он узе сабљу оковану,
Па отиде под шатора Турком,
С њи узгрте свилена јоргана,
Не сече и по грлу бијелу,
Већ и сече по свилену пасу,
Од тројице прави шесторицу.
Па отиде шеру Дренопољу,
Посестрими крчмарици Мари,
Те донесе вина и ракије,
И донесе леба бијелога,
И дебела меса овнујскога,
Па он седе под шатора свил’на
Те нарани себе и Стевана,
Пак запева танко гласовито.
Пробуди се Максимија млада,
Она буди три Турчина млада:
”Дижте с’, Турци’ жалостна вам мајка!
”Ено Груја и везан попева.”
А кад диже свилена јоргана,
И кад види исечене Турке,
Она стала, па мисли размишља:
”Мили Боже, шта ћу и какоћу?
”Т ако ћу јадна бијежати,
”Груји нису коњи утецали,
”А камо ли једна женска глава!”
Сави скуте и бијеле руке,
Оде сама Груји под шатора,
Паде њему преко свил’на крила,
Љуби Грују по недри свилени:
”Господару, Новаковић-Грујо,
”Турци су ме опчинили младу.”
А беседи Новаковић Груја:
”Максимија, колено неверно!
”Та жиби те опчинише Турци,
”А мртви те к мене приволеше.”
Па устаде на ноге јуначке,
Те подиже свилена шатора,
Па отиде горе у планину,
А на своје шаториште старо,
Разапео свилена шатора.
Максимији поче беседити:
”Максимија, колено неверно!
”Или волиш свећом свијетлити?
”Ил’ ми волиш сабљу целивати?”
А беседи Максимија млада:
”Господару, Новаковић-Грујо!
”Не могу ти сабље целивати,
”Сабља ти је од свашта скрнавна,
”Него ћу ти свећом свијетлити,
”Ако јадна не ћу ни спавати.”
Онда уста Новаковић Груја,
Па је узе за десницу руку,
Са шње скиде свилу и кадиву, 
 И скиде јој копрену са главе,

И скиде јој шердан испод грла,
Остави је у саму ћенару,
Намаза је воском и катраном
И сумпором и брзијем праом,
Па је уви меканим памуком,
Па је поли жестоком ракијом,
Укопа је земљи до појаса,
Па запали косу навр главе,
А он седе пити вино ладно,
А љуба му јасно свећом светли.
Кад догоре до чарни очију,
Максимија поче бесједити:
”Господару, Новаковић-Грујо!
”Кад не жалиш моје русе косе,
”Доста су ти руку претиштале,
”За шт’ не жалиш моје очи чарне?
”Доста си и јунак пољубио.”
Кад догоре до бијела лица,
Максимија поче беседити:
”Господару, Новаковић-Грујо!
”Кад не жалиш моје очи чарне,
”За шт’ не жалиш моје лице бело?
”Мога лица у крајини нема,

 ”Млого ти је баба потрошио”
 На мој’ бело гледајући лице.”
Онда Груја поче беседити:
”Максимија, колено неверно!
”Истина је, то ја добро знадем,
 ”Да ти лица у крајини нема,
”Да је баба млого дао блага
”А на твоје лице гледајући;
”Али волим да у огњу гори,
”Него да ме предаје у Турке.”
Кад догоре до бијели дојки,
Заплака се нејаки СДтеване:
”Красни бабо, Новаковић-Грујо!
”Изгореше мојој мајци дојке,
”Које су ме одраниле, бабо,
”Које су ме на ноге подигле.”
Ражали се новаковић-Груји
Гледајући нејака Стевана,
И он стаде сузе просипати;
Што остаде, то је угасио,
И оно је саранио лепо