ДАНАК У КРВИ (Ненад - Хасан паша Предојевић)-написао књижевник Милорад Шаровић

 

Књижевник Милорад Шаровић

 На слици су остаци цркве и џамије које је саградио Ненад (Хасан паша Предојевић) у Билећи и Приметна гомила која се и дан данас налази у билећком крају.

ДАНАК У КРВИ

(Ненад - Хасан паша Предојевић)

Послушајте браћо моја мила

Једну причу што је некад била

У вријеме османске државе

Једну причу ужаса и страве

Што се деси крај града Билеће

А никад се заборавит' неће

Како књиге староставне зборе

Једне ноћи испред саме зоре

Навалише Турци зулумћари

На завичај Светог Саве стари

Па окрећу кроз тврду Билећу

Да Крст Часни затру и Свијећу

Спале Српске куће и огњишта

Куд пролазе не остаје ништа

А најцрње урадише јаде

Одводећи Јањичаре младе

Зла судбина сваку кућу снађе

У којој се мушко чедо нађе

Не одводе редом, него боље

Па пустоше уз Билећко поље

Кад пијевци огласише зору

Турци бише према Пријевору

Ту дозваше пријеворског Кнеза

Што је био за харач им веза

Наредише доведи дјечаке

У том часу закукаше мајке

Сам кнез Јован шест синова има

Ал' нељудски предлаже Турцима

Да ће Ненад син брата Николе

Боље турске изучити школе

Па да њега Цариграду воде

А да другу ђецу ослободе

Поштујући сугестију Кнеза

Турчин скочи те Ненада свеза

Па га диже и у сепет стави

А мајку му у црнину зави

Кад караван крену уз Корита

Кукњава се зачу страховита

Ненадова мајка косе мрси

А шакама бије се у прси

Моли Турке да јој сина дају

Али они за то и не хају

Но хитају кроз Гатачко поље

Да и тамо направе невоље

Пале куће и плијене крда

Док пређоше пр'о Чемерна брда

А одатле низ фочанску џаду

Која води према Цариграду

На чемерској висоравни хладној

Би крај пута једној мајци јадној

Па се врну препуна чемера

Да упита Јована ђевера

Шта учини те братића даде

А ти са шест синова остаде

Па га куне, у камен затуца

Јер остаде без својега сунца

Но се нада у свога јединца

Да ће некад посјетити стрица

Кад добије звање турског паше

Па са војском Билећи дојаше

Да он пита рођенога стрица

Што одвоји од мајке јединца

Предојевић Јован снахи вели

Својој дјеци нико зло не жели

Па не могах ни ја своју дати

А ако се Ненад 'вамо врати

Он ће бити Везир или Паша

Па ће тако дична лоза наша

Бити примјер свијем племенима

У наредним бурним временима

Снаха врисну па на њега писну

А десницу изнемоглу стисну

Па говори поганом ђеверу

Издао си и Бога и Вјеру

Ако Бог да па се Ненад врати

И теби ће мајка закукати

А пошто је исти као отац

Ти ћеш бити набијен на колац

Јер нијеси заслужио боље

Па припремај и зашиљи коље

Оста мајка у тузи и јаду

Син јој Ненад већ у Цариграду

А пошто би' од другијех бољи

Цар му даде да ради по вољи

Он је брзо постануо Паша

Па пред војском Билећи дојаша

Своју силну војску улогори

Близу села ђе му бјеху двори

Па он крену кућу да обиђе

Успут баку уплакану виђе

Сједи стара крај једног дувара

А Паша јој 'вако проговара

Сјаха с коња и назва јој Бога

И пита је има л' иког свога

А старица говори му 'вако

Све је по ме' пошло наопако

Муж ми умро а сина одвели

Нити живим, нити ме смрт жели

Па те молим незнани јуначе

Да ми душа за њима не плаче

Ти ме убиј и стару сахрани

Испод сренсле на западној страни

Па да могу виђет из те стране

Кад мој Ненад својој кући бане

И дојаше кроз наше окрајке

Да нагази на гроб своје мајке

Да ту сјаше и камен цјелива

Јер му мајка више није жива

Паша клекну па јој проговара

Ја сам Ненад моја мајко стара

Своју мајку убити не могу

Само могу захвалити Богу

На овоме поклону и дару

Што затекох своју мајку стару

Па је љуби у лице старачко

Она њега у чело јуначко

А милује Ненадову косу

Па ријеку врелих суза просу

Од радости престаде рад срца

Кад је свога видјела јединца

И брзо је пребољела муке

А Ненад је дочека на руке

Онда Ненад горке сузе проли

Јер се мајка неизмјерно воли

Па сахрану велику припреми

Своју мајку хришћански опреми

Гроб окади и крст на њег' стави

Као сваки Херцеговац прави

Онда оде да стрица потражи

Па да срцу горчину ублажи

Кад га нађе мрко га погледа

Па га онда џелатима преда

А они га за колац свезаше

Па га онда каменоват' сташе

Паша први даде камен стрицу

Нек запамти како је јединцу

Кад га отму из мајчиног крила

Док стриц мисли да је нека сила

Али сила кратког је времена

Па свак дође до свога бремена

А стриц Јован дође до камена

И наредних стотине година

Ко год иде пр'о ових подина

Сви по један тешки камен метну

На стричеву гомилу Приметну

Која и дан данас тамо стоји

И минуле вијекове броји

А стајаће као опомена

И кроз дуга будућа времена

Хасан паша ту застао није

Но поведе своје Акинџије

На два мјеста код града Билеће

Те с великим радовима креће

Па сагради цркве и џамије

Као паша Соколовић прије

Што сагради Ћуприју на Дрини

Па су ближи Богу на висини

Сваки камен који узидаше

Јањичари што посташе паше

Закон правде тако поставише

Па се тако оба прославише

А вријеме и правда нек суди

Ко су људи а ко су нељуди.

 

 Књижевник Милорад Шаровић