Тешко земљи куда војска гази,
а још теже кад војничкој снази
што се деси половином љета,
четрдесет четврте године,
усред јулске жеге и спарине.
Кад њемачке војне јединице
после слома код Андријевице
одступише у правцу Велике
односећи своје рањенике.
Па се вукла ко рањена змија,
„Принц Еуген“ швапска дивизија.
А пред њоме ка Мурини креће
зло које се заборавит' неће,
дивизија „Скендербег“ проклета,
да се памти докле је свијета
како народ велички пострада
од подмуклог и срамног напада
Хитлерових слуга и вазала
што немаху ни трунке морала.
Дио ове банде сачињава
из Ругове шиптарска постава
други дио плавски Муслимани
Бихорци и с њима Гусињани.
предвођени хоџом Растодером,
задојени крволочном вјером.
Тој се банди ђавољих војника
опет за зло пружила прилика,
да род српски сатиру и ломе
јер их сјећа да су вјероломе,
који душу ђаволу дадоше
када своју вјеру продадоше.
Тој невјери,брзој на поганство,
вазда смета српско достојанство,
јер, за петсто и више година
не примисмо вјеру од Турчина.
Ето,таквој банди крвопија
даде шансу швапска дивизија,
добру шансу, још бољу прилику
да са огњем уђу у Велику.
Шмитхубера,швапског генерала,
срдачна су лица дочекала
на Мурини,крај зеленог Лима.
Сретоше се рђе са Њемцима:
Осман-хоџа Растодер иступа
Муслимане своје да заступа,
а Шиптаре води Сали Рама,
грле Њемце,машу заставама:
„Добро дошли,наши спасиоци,
хвала вама и њемачкој војсци.
Ми гајимо љубав према вама,
браћо наша,у нашим мукама.
Заштитници нашега народа,
ви сте наша нада и слобода.
Наградите свога савезника!
Сад је права испала прилика
да дугове старе измиримо
и за вазда Србе умиримо.
Нек Велика и Полимље плате
кад им наше пошљемо џелате“.
Презриво их Њемац одмјерава,
баци поглед у правцу застава
па два и по одређује сата
дивизији бездушних џелата.
Испуни им животињску вољу
да Полимљем и Великом кољу.
Крваво су дочекали љето
и Велика и Полимље свето.
Кад се броје задњи дани рата,
опет војска невјерних џелата
кидисала на домове српске
да наслади своје душе мрске.
Шаљу Хоџа и Рама гласнике
у домове несрећне Велике:
„Браћа Срби нека се не плаше
јер ће с миром проћи војске наше.
Рат се,ево,примакао крају,
Хитлерове снаге одступају.
Тврду бесу давају вам вође
наша војска мирно ће да прође.
Неће вам се догодити ништа,
останите на своја огњишта!“
Затим крену војска са три стране
да убија нејач без одбране.
Балистичка банда крволока
про ливада гази и потока.
Једна чета злогласних бандита
право према Сјекирици хита.
Друга чета низ Полимље оде,
раздвојена,с двије стране воде.
Трећа чета вјечитих злотвора
уз Велику крену,пут Чакора.
Уз Полимље и Велику, тада,
чинили су свакаквијех јада:
Незаштићен народ убијали,
на бајонет дјецу набијали,
ножевима невољнике клали,
касапили, живе људе драли,
у кућама чељад спаљивали,
дјевојчице тукли, силовали...
Још стигоше,крваве хијене,
да иметак и стоку плијене.
Врло мало бјеше Величана,
тог несрећног и крвавог дана,
што нијесу вјеровали „беси“
и зато их крвник не удеси.
Ко се гори зеленој упути,
спасио се од сигурне смрти.
Ни со и хљеб помогли нијесу,
од те хорде, која у бијесу
под нож стави све што нађе живо,
и дијете сматрали су криво.
За њима су остала згаришта.
Ко претече,остаде без ишта:
попаљене куће и сијена,
имовина, стока плијењена.
Ко се спаси од црне судбине
опрашта се од своје родбине:
брата, сестре, мајке, свога оца,
сина, кћерке, унука, синовца,
или другог од родбине миле,
што су ове немани побиле.
Дим покуља из околних кућа
и колиба од сламе и прућа.
Кроз јауке пуцњава се чује
па је псовка крвничка смјењује.
Дан се страшан и крвав назире,
плач ђетињи у срце задире.
Стоји вриска жена и нејачи,
ударили на народ кољачи.
У Полимље Имер Бучевићу,
спалио је Ћулафића кућу,
помаже му Смаиљков Авдија,
и некакав Фејзо, крвопија.
Кућа гори,пламен небо лиже,
а та банда крвопија стиже
до несрећне Ћулафића Раке
и на муке ставише је сваке
- бацише је бездушни злотвори
да у ватри и сама сагори.
Пред Шошкића кућом, на обронку,
стријељаше младу Шошкић Зорку,
са маленим чедом на рукама
предаше их пакленим мукама.
Идриз, Смајо, Ризо и Авдија
и остала погана ордија
рашћерују жртве опкољене,
дјецу малу и несрећне жене.
Док старије стадоше шаптати;
„Бјеж'мо јадне, све ће нас поклати!“
На двије се разлећеше стране
жртве ове,за нож планиране,
чим се прва указа прилика.
Дјеца бјеже пут једног шљивика.
Стогише их три Реџепагића,
Шабо зграби Владана Шошкића,
скасапи га,кукала му мајка,
док се Јован отима од Хака,
бистро д'јете, братства Ћулафића.
Јупо хоће први на ђетића,
помаже му Тахир Сулејмани,
непријатељ српски опробани.
Стоји вриска и писка нејачи,
док дивљају бездушни кољачи.
Некуветну дјецу, без одбране,
оставише у пољу поклане.
Ту се ова група не устави,
хита даље са злом да настави.
Нема станке пасјему милету,
уграбише млађану Савету.
Њу не кољу но је воде кући,
остаде јој мајка кукајући.
Савета се поче отимати
па рукама својим обухвати
дрво једно што виђе крај пута
да се спаси мрских Арнаута.
Ал ' џелати у лудилу своме
лудачки се насмијаше томе,
па пламене ноже потргоше
и дивљачки цуру растргоше.
И Богдан би Шошкић да се брани,
од нечисте силе и немани,
На пушкомет војска кад наљеже,
он нишани и пушку притеже,
стари ратник,навико да бира
и њемачког уби официра.
Но и њега врели метак срете
од рафала из њемачке чете.
А Радуна старог Вељовића,
срете група Шабана Чељића,
ту је Емин Реџематовићу,
и Мухарем подли Шабовићу,
гоне буљук отетих оваца,
докле Шабан коље Радун-старца.
По злу познат Сакатан Бајраме
и Малићи Имер му уз раме,
воде групу свезаних сељака,
да их негдје кољу од мерака
Ту је прва одлећела глава
дичног момка,Селић Луке Сава.
Новици је старом Дедовићу,
врат преклао Идриз Ђеловићу,
Припомаже Нововићу Река,
а Нововић Аљиљ згоду чека
Цецуњанин Аљо, барјактаре,
да прикупи познанике старе.
Још да Маљуш и Бајруш приступе
и што више плијена покупе.
Када дубље у село зађоше
Кастратовић Милоша нађоше:
Хузеир му Скареп језик кида,
Паша Шкријељ оставља без вида,
а Руговац Рифат врат прекида.
Лучић Дамјан са оцем Лазаром,
објешени пред колибом старом.
Крвник српски Тахировић Џема
двије омче на шљиви припрема
с пратњом Фејза, Хасан Суљевића,
Шабан Жује и два Шабовића,
то су Сокољ и Сакатан криви,
задужени да ко не преживи.
После тога над Крш Ћулафића
још једнога нађоше младића,
Ивановић Вита несрећнога
Старог Раја,оца његовога,
Ђукић Љуба,Бања Вуканића,
с Улотине,једнога Шошкића
везане их одводе на клање
јер је такво њино ратовање.
А да видиш Мекуловић Уке
како пљачка величке буљуке.
На плећима плавски вулнетари,
носе силу покрадених ствари.
А десетак сељака из Хота
ријешили да лише живота,
испред кућа саме затечене,
Дедовића и Вуканић жене,
и Вугделић несрећнице с њима.
Све им руља пљачка и отима.
Чак пљачкају кокошке и браве,
добре коње, волове и краве.
Бошко Лучић код Криваче клете,
са Шабовић Идризом се срете
и Абазом,Јусуфовим сином,
гоне овце с Бучевић Шаћиром,
ту Бучевић Ујкан и Бајазит,
задужени на товаре пазит.
Мал покраден ћерају пут Плава,
Бошка Идриз ножем приморава
да им плијен помаже гонити,
пријетећи да ће га убити.
Једва му се указа прилика,
да побјегне од ових крвника.
Лабан Веша, Раковога сина,
закла рука Ибра Дељанина,
на постељи, момка болеснога.
А Ђеловић Идриз после тога,
на свезаног кидисао Рака,
што је брука за сваког јунака.
Радуновић заробише Драга,
нађоше га испред кућног прага.
Свезаног га бију кундацима
Реџепагић Хусо и дружина,
Зајо Груда са Чекићем Хамом,
Сали Бећом и Реком Бајрамом.
Мало даље, крај једног пропланка,
убили су Драга из пушака.
На Кнежевић дјецу насрнули,
Шиптар Ајет и Ћазим Баљуљи
са њима су Имер Бучевићу,
Садик Љута, Идриз Ђеловићу.
Куми мајка Кнежевић Ракита
ову групу бездушних бандита
да јој ђецу поштеде малену.
Они молбу не слушају њену
- бију Раку, псују и пријете,
па тргоше оштре бајонете
и дјечицу скасапише јадну .
Куне мајка ову војску гадну.
После звјерства које се учини,
прекла Раку зли Ајет Емини.
Горе испред куће Лалевића,
притајено двадесетак лица,
То су жене и дјеца нејака,
балисти их виђеше с пропланка,
међу њима Рама Феризовић,
Момак Хафиз и Бико Дрешевић,
Садри Ага и Хаџ Барјактари,
провјерени турски зулумћари,
па Руговац Тахир и Нон Було,
зло се њино надалеко чуло.
Навалише бездушни џелати,
јадну нејач вјешати и клати.
Испред куће Радоње Ђурова
нови злочин бездушних ниткова.
Ту нађоше жену Радоњину
заклаше је и сву ђецу њину,
Радослава,Драгољуба,Влада,
а четврто у мајци настрада.
На бајонет њега извадише
кад Милеву с душом раставише.
Скасапише Пољку Душанову,
а са њоме и ђецу њихову,
троје ђеце – ћерку и два сина
- сва укупно дванаест година.
Кука јадна Миросава мајка,
што јој Тома маленог дјечака
закла крвник Руговац Тахире.
Још зликовци бише да сеире
са Вучетић Вукосавом младом.
Бјежи цура пред њиним нападом.
Кад видјеше да ће им утећи,
сустиже је куршум посред плећи.
Кад су овдје довршили клање,
ухватише на једно имање
Живаљевић Пољку,цуру фину,
Стргоше јој с тијела хаљину.
А Пољка се отима и брани
част и образ од ових немани,
Ноктима их својим изненади,
оба ока Хафизу извади.
Разјарене звијери и але
несрећницу одмах су заклале.
Колиби су Гојковића пришли,
Сали Бећа, Мустафа Ибиши,
Бари Јусуф и Перлеши Нуа,
Али Риза да врата причува,
а унутра бјеху притајене
с малом дјецом, неколике жене.
Ту заклаше Милеву Гојковић,
и несрећну Стевку Симоновић,
дјевојчице нејаке и мале.
Па кренуше клати преостале,
да моћ своју покажу и снагу
на Ракиту, Мару, Долу,Драгу,
и синчића Долиног Гаврила.
Још Радосав ту су и Радмила
Стешевићи пали од крвника.
Тако у крв заплива Велика.
А зликовци настављају клање,
Сали Бећа двије је макање,
Огњановић закл'о, мајку с њима,
док Перлеши Нуо преузима
да закоље Раду Живаљевић,
Радосаву, Радушу Петровић,
скасапише и Пољку Гојковић,
Па кренуше кући Пауновић,
и затичу при кућном дувару
Пауновић Тоду, жену стару,
ђе со и хљеб рад мира им нуди.
Убише је мецима у груди.
Живаљевић Михаила, старца,
затекоше с буљуком оваца,
Бари Јусуф с Кабаши Хасаном,
Сулејманом Таир и Чел-Маном.
Због плијена и пасје насладе
исјекоше старца на комаде.
Група око Хузеир Скарепа,
Шкријељ Паша, Дрешевића Дека,
Руговаца Тахира, Рифата,
и Дрешевић Бика, по злу брата,
петољетног Симоновић Мата,
објесила на грану од шљив
па му муке зададоше живе.
Откидају с ђетета комаде,
кожу деру и очи му ваде.
А дијете не чује се живо,
док му месо откида сјечиво.
Јадна мајка, несрећница Јела,
крвнике је псовала и клела
што ђетету очи извадише.
Затим и њу крвници убише.
После тога угледаше жену,
носи чедо у наручју њену,
а са другим у другоме стању.
Чим потури крај себе макању,
преплашена од ових звијери,
Пашо Шкријељ свој поглед усмјери,
на дијете несрећно у трави,
нож испроба на њему крвави.
Гледа жена јаде па се трже,
док је хуље притежу и држе,
а Бико јој ножем из стомака,
вади живог крвавог дјечака.
Плач ђетињи када се зачуо,
ножем га је Бико прекинуо.
Ту су ове звијери поклале
и још неке дјевојчице мале,
а остала чељад заробљена
у кући су старој запаљена.
Испред куће,Живаљевић Кика
сједи наспрам шиптарских војника
па лопове са презиром гледа
док пљачкају овце и говеда.
Насрнуше на њега немани,
то су Мула Илијаз Хисани,
Селим Цана и Хасан Кабаши,
Сали Реџа и други пљачкаши.
Потом Кику нагнаше убице
да им на пут изнесе кошнице,
а затим је шиптар Сали Реџа
подмукло му пуцао у леђа.
Гацо Кандић Петровић Јованку,
затекао у кући на самку,
Па кренуо лопов да отима
и то мало што сирота има.
Војник швапски ту га разоружа.
Љут је Гацо, па му отпор пружа.
Оћера га војник од морала,
поштен бјеше, милом Богу хвала.
Крај Величког потока скривене,
затекоше дјечицу и жене
неки Абаз и Хисет Трпеза,
и Луковић Емро из Метеха,
са њима је и Хоџ Липовица.
Па кренуше ова четворица,
исуканих ножева да кољу...
Но прискочи збјегу у невољу
група часних под шљемом војника
и од збјега оћера крвника.
Гунђајући, бијесни и љути,
Кнежевића кући се упути
група ова, извјежбана клању.
Застадоше Кнежевића Гану,
код ње жена са ћеркице двије,
па гледају коју убит прије.
Крвник Емро,што не зна за бруку,
оте жени макању из руку
па замахну тијелом дјетета,
о зид кућни главу јој расцвјета.
Врисну мајка од јада и бола,
гледа ћерку, нема главе пола.
Не вјерује рођеним очима.
Хисет и њу сруши ударцима.
Друго д'јете и остале жене
затворише јадне,претучене...
После тога бездушни крвници,
запалише кућу, по навици.
У кући се Пауновић Марка,
скриле бјеху Петровић Јованка,
Пауновић Белка, Анђелија,
па ђевојка згодна Иконија,
Радосава Петровић,са њима,
још ту доста Величанки има.
Тек што ђецу некако склонише,
крвничке их банде опазише,
злице Ћазим и Шаћир Бучевић,
и Плављанин Шабо Реџепагић,
и Хамдија са њима Јашари...
Насрнуше мрски зулумћари
на несрећне препаднуте жене,
што стајаху као скамењене,
Ћазим из свог животињског хира
Иконију Пауновић бира...
Но,ђевојка држи до образа,
крену бјежат од ових наказа...
Потрчаше за њом и остале,
а крвници надаше рафале...
Попадаше жене и ђевојке
од куршума крволочне војске.
У шумарку око једне смрче,
кидисали злотвори да муче
Раденовић двојицу сељана,
из Метеха младога Милана
и Благоја оца Миланова.
Тешке муке смишља група ова.
Нож крвави Луковић Рамиза
удар'о је крвнички изблиза
зачуђеног младића Милана
док га Зумбер држаше свезана.
Са Ћазимом Ризван на Благоја,
ниже ране, не зна им се броја.
Припануо клати и Имере,
па немају у мучењу мјере.
Ваде очи и уши кидају
и с тијела парчад откидају.
Боже мили,кад би зборит знала
какву би нам причу испричала
ова смрча што ко спомен стоји,
ђе су људе мучили несоји.
Сали Рама, вођа Руговљана,
побио је многе тога дана.
Кад на Дивну Вучетић наиђе,
дијете јој у наручју виђе.
Ту зликовац окорелог срца,
из пиштоља у дијете пуца.
Мајка чедо притисла на груди,
од жалости хоће да излуди,
гледајући хаљине крваве
и дијете разнешене главе.
Стешевић је Новка посматрала
Плану, док је од Риза бјежала:
Брза бјеше Стешевића Плана,
Али Ризо хвата се нишана.
Па док пуца из пушке и псује,
Новка смишља и планове кује,
да покуша бјекство да оствари...
Но је спази Дем Али Пожари,
па с Идризом до Новке допаде,
одјећу јој цијепати стаде...
Отрже се Новка да утече
ал' је куршум у леђа посјече.
У овом је несрећноме дану,
уочио Абаз жену Плану,
са дјечаком малим ђе се крије,
пристигоше и остале змије,
Браим Дуца и Ајет Емини,
и Мухарем, спреман да зло чини.
Отргоше од мајке дјечака.
Притиште га група манијака,
па Мухарем, звјерски се церећи,
поче малом ножем мушкост сјећи...
Крик ђетињи под сиве облаке
стопио се са кукњавом мајке.
Док се мали грчи од болова,
банда ова хуља и ниткова
вилице је развртала мајци
да јој силом у уста убаци
одсјечене ђетиње мошњице...
Ето,шта су смислиле убице!
Мало даље нова касапница:
сјатила се крволочна лица,
Фејзо, Ибро, Смаил и дружина,
па смишљају разнијех начина,
да убију двојицу дјечака,
а да гледа несрећница мајка.
Првом Смаил нож у врат убоде,
другог Фејзо и Ибрахим воде,
објесише дјечака на шљиву,
Фејзо узе једну бритву криву,
па дјечака одераше жива...
Затим Смаил оде да дарива
јадну мајку,носећи поскока
што ухвати доље код потока.
Жени змију ставише на груди
да јој она за вазда пресуди.
Суљ Зарбинца са Уком Саиком,
са Тахиром Качак и Фаиком,
запалили колибу сламену,
па гурају преплашену жену,
која шћаше с колијевке двије,
да се спаси ватрене стихије.
Не дају јој вани да изађе.
Ал' се она у моменту снађе
и кроз прозор изнесе бешике.
То разљути шиптарске војнике.
Ук Садику мушко јој дијете
закла ножем из пакости клете.
Испод крушке под дебелим хладом,
стоји мајка над сином Ненадом.
Непокретан под дрветом лежи,
ноге мртве, не може да бјежи.
Тахир Хоџа са бичем га млати,
„Диж' се,крмче, коња ми прихвати!“
Моли мајка Радуша крвника:
„Поштеди ми сина болесника!“
Смајо пришо, ногама га бије,
те га тако дотукоше змије.
Већ дан љетни бијаше при крају,
четворица људи посматрају
ђе балисти свезане сељаке
пут Ханова гоне ко курјаке
- Осман хоџи воде их на клање.
Величане растужи сазнање
и приђоше да моле крвника
за животе ових несрећника,
Стамат Јокић, Јефто Пауновић,
и Радисав трећи Живаљевић,
и четврти Пауновић Крсто,
који није вјеровао чврсто
да ће молба успјеха да има...
Отидоше право крвницима.
Молби њиној хоџа се зачуди.
Наређује да се свежу људи.
и поведу уз остало робље
да им нико не сазна за гробље.
Садик Љута и Ајет Емини
ка Чакору кренули планини,
међу задње одлазе пут Пећи.
Иду споро, нимало журећи...
У колибу свратише крај пута,
трудна жена бијаше унутра,
Симоновић несрећна Милица.
За ножеве грабе обојица,
камом боду жену сред стомака
два крвника, двојица лудака...
Крвава је слика останула,
у Велици двадес' осмог јула
након љетње жеге и спарине,
четрдесет четврте године,
већ мрак бјеше почео да пада
и нестаје румен са запада.
Још језици дима небо лижу
кад почеше из збјега да стижу
људи, жене што спасише главе.
Па лешеве на'оде крваве.
Свуд около пак'о паљевине...
Нема људи,нема имовине...
Дим се црни диго до небеса,
реже мирис сагорелог меса...
Мјесто кућа остала згаришта,
све је мртво, не чује се ништа...
Само црни узлијећу врани,
гракћу врани, радују се храни.
Утихнула звона и чактари,
све покрали плавски вулентари...
Народ ост'о на голој ледини,
а поклани најмилији њини.
Вриште жене,чује се кукање,
мук прекида болно нарицање...
Жут се мјесец на небу појави
да открије лешеве у трави,
да људима несрећним помаже
да страдале по Велици траже.
Сву ноћ људи лешеве доносе
да их мртве звјери не разносе.
Сакупљају дјелове тијела,
одсјечена или сагорела.
Браћу сестре и родбину милу
слагали су сву ноћ на гомилу.
Може ли се знати,Боже мили,
колико су зликовци побили.
Бројали су нареднога дана,
око седам стотина иксана
побијено од мрских лудака.
Нек им црна земља буде лака
Нема коментара:
Постави коментар