Смрт мајке Југовића

 Смрт мајке Југовића

Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
у тој војсци девет Југовића
и десети стар Јуже Богдане;
бога моли Југовића мајка:
да јој бог да очи соколове
и бијела крила лабудова,
да одлети на Косово равно,
и да види девет Југовића
и десетог стар-Југа Богдана.
Што молила, бога домолила;
бог јој дао очи соколове
и бијела крила лабудова,
она лети на Косово равно;
мртви нађе девет Југовића
и десетог стар Југ-Богдана,
и више њи девет бојних копља,
на копљима девет соколова,
око копља девет добри коња,
а поред њи девет љути лава.
Тад завришта девет добри коња,
и залаја девет љутих лава,
и закликта девет соколова;
и ту мајка тврда срца била,
да од срца сузе не пустила,
већ узима девет добри коња
и узима девет љути лава,
и узима девет соколова,
пак се врати двору бијеломе.
Далеко је сне угледале,
мало ближе пред њу ишетале;
закукало девет удовица,
заплакало девет сиротица,
завриштало девет добри коња,
залајало девет љутих лава,
закликтало девет соколова;
и ту мајка тврда срца била,
да од срца сузе не пустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
ал завришта Дамјанов зеленко,
пита мајка Дамјанове љубе:
" Снао моја, љубо Дамјанова,
што нам вришти Дамјанов зеленко?
Ал` је гладан шенице бјелице,
али жедан воде са Звечана?"
Проговара љуба Дамјанова:
"Свекрвице, мајко Дамјанова,
нит је гладан шенице бјелице,
нити жедан воде са Звечана,
већ је њега Дамјан научио
до поноћи ситну зоб зобати,
од поноћи на друм путовати;
пак он жали свога господара
што га није на себи донио."
И ту мајка тврда срца била,
да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
али лете два врана гаврана:
крвава им крила до рамена,
на кљунове б`јела пјена тргла;
они носе руку од јунака
(и на руци бурма позлаћена),
бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
окретала, превртала њоме,
па дозивље љубу Дамјанову:
"Снао моја, Дамјанова љубо,
би л` познала чија ј` ово рука?"
Проговара Дамјанова љуба:
"Свекрвице, мајко Дамјанова,
ово ј рука нашега Дамјана,
јера бурму ја познајем, мајко,-
бурма са мном на вјенчању била."
Узе мајка руку Дамјанову,
окретала, превртала њоме,
пак је руци тијо бесједила:
"Моја руко, зелена јабуко,
гдје си расла, гдје л` си устргута!
А расла си на криоцу моме,
устргнута на Косову равном!"
Ал` ту мајка одољет не могла,
препуче јој срце од жалости
за својије девет Југовића
и десетим старим Југ-Богданом.