ПОГИБИЈА ХАСАН БЕГА
Није грота окрвавит прсте
Од крвнике који се не крсте!
Иако смо од старине браћа,
Овако се дуг крвави плаћа!
Жали боже оваквог јунака
Што је био на страни Турака!
Гледао сам на хиљаде глава
Ал' не виђох оваквога лава!
Видим да је од словенска расе
Та својштина наша попала се!
У много је био удробио,
Те је своју главу искобио
И сад доша ће му мило није
Ђе се вино уз рамазан пије,
Ђе се крсти и тамјан мирише,
Ђе крв људска историју пише,
Ђе је царство муке и невоље,
На Цетиње, црногорско поље!
Па нареди Петровић владика:
„Сахраните српскога крвника
С почастима како доликује,
Стамбол данас за њим јадикује“
Сахранише Хасан-бега Каду,
Нека Турци у Стамболу знаду
Како ови крвави горштаци
Знаду бити људи и јунаци!
Ту бијаше гробница Главњача
Костурница турских освајача,
Ту и ови Колашинац љути
Са својом ће браћом сатрунути!
И тада је свети Петар Први,
Због овакве проливене крви,
Поставио Мину за војводу
Да му живи име у народу.
И даде му успомену трајну
Око врата, од злата колајну.
И још уз то велико признање
Дарова му кулу и имање
У Морачу, тврду качаницу,
На зелену Чепића Главицу,
А Мијату село Трновицу,
Под Градишта, ниже Шеничишта.
И Мијата стави за сердара,
Што његовој кући одговара.
Још владика благослови оба
Страшан човјек из страшнога доба
Војсковођа за вријеме рата,
На дивану мудри дипломата,
Мелем што се на ране привија,
Ал' га Турци зваху крвопија.
А био је чудо за Французе
Кад им Боку и Дубровник узе!
Нема коментара:
Постави коментар